Путеви су занимљиви начини комуникације. Спајају градове, села, куће, ливаде. Имају, а не морају посједовати одређено растојање од тачке А до тачке Б, јер чудни су путеви Господњи. Њихов крвоток зависи од количине саобраћајних возила, рјеђе пјешака, коњских или магарећих запрега, јер ипак смо у неком XXI вијеку ( опет све зависи од пута). Ако узмемо у обзир магистрале, не оне пјесничке,на којима се дешавају срчани удари, односно саобраћајне несреће или судари који природно тромбирају крвоток, путеви су заиста неуобичајна одредишта у којима је разговор међу возилима више него фреквентан. Ta комуникација са драматичним и динамичним прелазима никада није досадна, па пажљивом посматрачу неће бити заморно гледати забрањено претицање преко пуне линије, претицање возила док у сусрет наилази теретњак или једноставно, али упечатљиво паљење великих свјетала у тунелу да се разгрне мрак. Ово је готово породична слика на црногорским путевима, а претпостављам да се на такав начин комшија и у региону.
Ипак, оно што имају наши путеви, а никако стерилни, европски су БЛИЦАЊА. Ох, та дивна знаковна упозорења, мигови који еманирају то што је заостало из братства и јединства јужнословенских народа. Чини се да лажу они који говоре да се овдје већином живи по принципу “да комшији цркне крава” Довољно је само да се одвезеш од Никшића, до Подгорице, и наићићеш на прећутну доброту тих непознатих пријатеља, разноликих регистарских таблица, али наших, који ти хрле у сусрет, намигују да успориш са 100 на 70 км на час, јер “побогу, полиција је на Богетиће, ограничење је 80, па га ти неприродно смањи на 50 и буди смјеран. Кад је опасност прошла, јер тешко је кад било ког ђетића, а камоли нашег опаучиш по џепу, ухватиш себе како намигујеш надолазећим пријатељима и упозораваш на опасност, па се лепеза спасилаца и добронамјерника шири тако у недоглед.
Па ко каже да је народ данас отуђен? Изгледа да се на тим путевима боље испричаш са путницима намјерницима и помогнеш им приде, него са онима који ти на још неотплаћену угаону по цијели дан сјеле. E сад, није ти јасно како на примјер, они суморни Норвежани, имају закон гдје се блицање санкционише? Зар нијесу једна од најбогатијих држава свијета, са не тако малим процентом срећних људи ( ипак их је више у Бутану)? Па како могу бити срећни, када свакодневно на путевима показују своју себичност, суздржаност и одсутност емпатије, за надолазећег брата, пријатеља? Није ми јасно… У сваком случају, тамо негдје код Богетића, блицај ми!
