Исјецка се кртола на коцкице, прије тога се изграта мрква, а ситно исјецкан лук ( никако у блендеру) већ ручно, требао би да се брижљиво динста на масти. Када се зацакли и промјени боју, у лук се дода тачно пола кашике брашна и запржи се. Затим се слива из тањира већ изгратана мрква, па онда и кртола. Прелије се водом, остави да се крчка. Зачини се и пред крај се дода парадајз пире. Не онај модерни а ‘помодоро, већ непретенциозни, тамније боје у једва примјетној тегли на шрафу самопослуге.
Једноставан рецепт, припреман много пута. Кад је пост, само се замјени уљем. Ипак, није исто…
Никад није замирисала, била толико укусна, као његова. Војничка, а не клин чорба. Основна три састојка, без неке философије. Ипак, није исто….
Дочекивала ме викендима, када сам долазила са факултета, или љети када смо дуже времена проводили заједно. У малој кухињи, чекала ме топла, уз обавезан паламар хљеба. У тој готово интимној атмосфери стола, тањира и чорбе, понекад се знао зачути брижан глас из дневне собе: ”Је ли добра? Хоћеш још?”
Наравно да сам увијек хтјела још. Није било доста не само чорбе, већ и разговора до касно у ноћ, у ком смо пребирали породична стабла, набрајали претке и оживљавали успомене на њихове сјени. Понешто се и научило, на примјер како су наше баке и прабаке његовале лице кисјелим млијеком.” Увијек је било чисто и прозрачно, као зденац с’ водом”, говорио би.
Ја на софи, он прекопута у удобној фотељи. Често смо гледали слике, стрпљиво је одговарао на моја питања. Иако су се некада те приче понављале у круг, увијек су биле занимљиве. И мени, а поуздано знам да је и њему.
Последњи оброк пред његове дане који су одбројавали земне секунде и часове, није била војничка чорба, већ јагњеће лешо месо. Нијесам никад вољела јагњетину, а камоли лешо. Нуткао ме, рекао да је то здраво и врло укусно. Послушала сам, узела залогај и свидјело ми се. Слатко смо јели, ”иза оба ува”.
Након те трпезе, више ништа није могао да једе. Примао је инфузије које су га држале ситим, понекад би заложио кору хљеба. Губио се и постепено гасио. Очи су се смиравале и тамниле, све до те ноћи, 18. марта.
Мислила сам да се то никада неће и не може десити. Да ћемо правити још војничких чорби, посјећивати родна села и причати до касно у ноћ…
Отишао је те ноћи, чини ми се да се нијесмо испричали. Чорба никако да успије, укусна је, али не као његова. Та чорба која ме пратила на факултет, гријала у посту и мрсу, чији мирис је изазивао утјеху и спокојство, није иста. Једноставно, ништа није исто. Па ни та чорба. Нит’ војничка, нит’ ђедова.
