Кутија

Педаљ дуга и пола педља широка, висине палца одраслог човјека. Било је лако сакрити је. Мале зарђале шарке шкрипјеле су при отварању лаког дрвеног поклопца. Унутрашњост није била обложена, али је дјечак исјекао своју стару кошуљу на парчиће и залијепио их на дрво. На загасито зеленој подлози сунце са поклопца сијало је попут свица у ноћи, а кљун младог мјесеца спавао је на бочним странама. Чекала је годинама на полици. Празна и непомична. Нико није примијетио кад је нестала. На њено мјесто спустио је стару кутију за дуван коју је нашао у подруму док се играо. Покушао је да је очисти колико је било могуће и подметнио је као кукавица јаје.
Имао је два школска ранца и у почетку је крио у оном ранцу који нијр користио. Трудио се да често мијења мјесто за скривање па се понекад чинило као да је крије и од себе самог. Сјетио се старог дрвета запаљеног громом тако да је остало само дебло, гараво и квргаво. Дрво је било шупље и дјечак одлучи да у њега положи своју драгоцјеност.
Одлучио је да овога пута то уради сам. Узео је нокторез на којем се пресијавао жути паун и отворио га. Никад прије није себи резао нокте. Био је несигуран и невјешт па је резао предубоко и помало себи пуштао крв. Кад је завршио и погледао у шаке, видио је да су му прсти умазани крвљу. Осјећао је како бриде врхови прстију, а неки су и бољели оштрим болом. Опрао је руке, а одрезане нокте пажљиво спустио са папира у кутију. Данима није могао да држи оловку јер је и при најблажем стиску осјећао бол од којег се грчила шака. Био је поносан што је кутија почела да се пуни. Већ тако млади осјетимо страх од празнине. Недостатак који се трудимо да избјегнемо понекад је олакшање, ослобођење, али оно је увијек далеко.
Викендом се играо са дјецом из комшилука, која су му уједно била и рођаци. Знали су се читав живот. Вољели су да се играју код старе камене куће. Доњи прозори били су високи са дрвеним капцима. За лијепих и сунчаних дана капци су се отварали. Тада би се попели на прозоре и сједјели у њима, јер су били широки па је и троје могло комотно да стане у један прозор. Из подрума се осјећао мирис земље, таме и влаге коју ни сви сунчани дани не би могли да исуше. Ако их је било више, заузели би оба прозора и онда би се довикивали као са двије осматрачнице.
Дјечак овога пута није учествовао у игри и дан је провео посматрајући другове са прозора.
Први повратку кући свратио је до дрвета иза којег се простирао шумарак. Осврнуо се не би ли био сигуран да нико није у близини и брижно извуче кутију. На путу до куће је тако стискао да му је зелена боја остала на ознојеним длановима. Одмах је отишао до собе и сакрио је иза кревета. Након вечере није изашао у двориште да се поигра са псом, као што је обично радио, већ одмах оде у своју собу. Узео је кутију и ставио је на јастук поред главе. Гледао је као нешто непознато и претеће, али није могао да скрене поглед. Осјећао је нелагоду. Погледа у прсте и покуша да израчуна за колико дана ће моћи опет да пореже нокте. Дно кутије је већ било покривено и због тога је био задовољан, али као да је осјећао прекор кутије. Још није довољно.
Прољеће су смијенили дуги љетњи дани испуњени врелом свјетлошћу. Иако се сва природа борила са јаром, постајала је све љепша и бујнија. Ноћу, вене дрвећа додириваху небо, спајајући га са земљом. Космичким крвотоком текла је ноћна свјетлост меланхолије и предосјећања. Дјечак је био слободан од школе и осјећао је пуноћу коју достиже све око њега па је и сам био весео. Мање је мислио о кутији, али једног дана одлучи да посјети старо дрво. Пробијао се кроз већ високу траву кад зачу неочекиван звук. Био је то звук ломљења и крцкања сувог дрвета. Кад се довољно приближио, уочио је да звук долази баш из старог, запаљеног стабла. Нијр био сигуран шта треба да учини, али сваким новим звуком осјећао је да се комади оштрог дрвета забијају под његове нокте. Док је неодлучно чекао осјећајући да сваким изгубљеним тренутком губи од живота, појави се дугуљаста бијела глава на којој су двије црне шаре спајале врх носа и уши. Био је то јазавац. Живјели су у пећинама у шумарку и ријетко су излазили оданде, али се дјечак сјети да му је отац причао да некад воле да се завуку и у шупље дрвеће. Није смио на јазавца. Зна се да јазавац изгледа као шепртља, али да је његово мало и здепасто тијело јако, иако је наизглед тром попут ђака којем се не жури у школу. Напетост ишчекивања и муке беспомоћности прекинуо је јазавац који је подједнако збуњено посматрао дјечака, а онда је ипак одлучио да је боље да се врати у сигурност пећине. По таласању траве могло се видјети куда се упутио. Кад је јазавац одмакао, дјечак отрча до дрвета и откри да је кутија изломљена, а они што је било у њој, просуто, по натрулој утроби дрвета. Осјети врућину. Дах му се скратио и убрзао. Осјећао је да нема довољно ваздуха. Покушао је да сакупи оно што је остало, али увидје да је узалуд. Осјећао је да га гребе мирис трулежи и гљива. Стабло му одједном заличи на гроб, и знао је да је то његов гроб. Покуша да потрчи, али је посртао. Зар већ? Помисли како ће га можда баш његов пас пронаћи и лизнути по руци, али он то неће осјетити. Трава ће шуштати, али он неће чути. Дрвеће ће се зелењети, али он неће видјети. Дјеца ће сједјети у прозорима старе куће, а он више никад неће моћи да се игра са њима. То га још више растужи и он поче плакати вјерујући да ће убрзо умријети, а можда је већ мртав.
Док је плакао главе погнуте и руку свијених око кољена, наиђе Пејка. Жена неодређене доби. Сви из села су је се клонили, али прећутно су прихватали да живи међу њима. Могло се рећи да је већ била стара, али препланула кожа лица истицала је отвореност плавог погледа у којем се препознавала снага младости. За разлику од одраслих, дјеца је нису избјегавала. Често су је сретали крај ријеке или потока. Њене, често, неразумљиве ријечи схватали су као мудрост којој нису дорасли. Често су лутали уз воду очекујући да је сретну.
Зар је дошло вријеме да један Небојша плаче?
Пејка сједе крај дјечака на земљу и чекаше одговор.
Небојша подиже главу и видје жену како се осмјехује. Да је знала шта га чека, не би се смијала. Можда…можда она зна како преварити смрт. Да би то сазнао, морао је да јој исприча своју тајну. Како другоме испричати оно што се и од себе крије?
Ја…само што нисам умро.
Пејка искоси поглед и уозбиљи се. Да, видим. Твоја смрт је јако близу.
Дјечак преста да плаче. Осјећао је слан укус на уснама.
Али…смрти се може доакати! Пејка уста и убра лист маслачка, детелине и киселице.
Жваћи ово и пљуни, а онда реци ја сам мртав и поново рођен. После тога се три пута окрени око себе и погледај у сунце.
Небојша учини како му је жена рекла.
Е тако. Сад смрт неће на тебе.
Зар је тако лако преварити смрт?
Пих! Зар један Небојша да се плаши смрти!
Жена се насмија и оде прашњавим путем. За њеним спорим кораком дизала се прашина златећи се под залазећим зрацима.

Пише:Анђелка Лутовац

Фото:Анђелка Лутовац