Шетали су тако у скверу непрекидних 24-овних смјена. Мало ко је исправио главу. Наизглед, ходачи понизни, спуштена погледа, кроз сочива им пролазе и долазе њихови планови, љубави, радости, туге, гријехови…Или се то само чини…Глава је погнута,али руке пуне…Пуне екрана без дна…Сијевају лајт шоу ефекти…”Испитују” се дјела и недјела кроз митарства прочитана на Интернету.
Али се заборави, врло брзо, јер кратка форма тренутна је; испијена још јутрос уз дугу плаву са млијеком…Или биљним млијеком сриједом и петком…
Ходамо полако погнуте главе у полусну….Како се кичма држи? Она подржава главу, а у глави, нема шта не фали….
Очи се троше, стакласто тијело губи сјај, док баш тамо испод “бабине рупе” ниче грба, непознатог поријекла….Не, није артритис, младо се за ту дозу, па како да добијеш конкретну дијагнозу?
Можда је погнута глава из које само гордост прска, дошла главе кичменој мождини која тешко подноси 24- смјене над екраном живота….
Или је само кортизол свратио на дужу кафу, обогаћену повећаном концентрацијом концентричних кругова што су се улијепили у исту ту главу која не гледа куда иде…
Јер и мимо сквера има шахти, рупа и неравнина због којих глава мора ићи горе, да се очи и ноге договоре…Куда корачати без кортизолске грбе, нагомиланог кофеина и екранског “синџира”….
У зелено, волим те зелено….
Recent Comments