-Навуци те завјесе, не мора гледати та преко пута шта спремам за ручак или ко ми у кућу долази! Навуци те завјесе, да те ја не навучем преко прозора!Па што сам их хеклала, ако ће по читав дан бити размакнуте!”, рече бакица јетко најстаријем унуку.
-Не интересују ме те ролетне, жалузине, шкуре, како год. Да преко прозора ставим ролетну, не дај Боже, имала бих осјећај да се гушим! Не, не гледај ме тако. Сад ћеш ти да ми држиш слово о томе како сви имају ролетне, да је то потреба, заштита, да су оне модерне и да се могу подићи, спустити, направити хлад или нешто! Е па, Јоване, нећу ништа од тога!Мени је прозор, сочиво у свијет, у сунце, дан и ноћ. Исхеклала сам завјесе за своје очи, а ако ти се не свиђа, злато моје, стављај ти те ролетне на своје очи и куће, заврши Јаница и дубоко хукну. Јован је знао да је то крај сваке расправе, дошао је до прозора и навукао завјесе. Хеклане, бабине и аутентичне.
Аутентичне су биле давних шездесетих и можда реакционарске у односу на Јованове тежње да још тада модернизује кућу и баки олакша живот. Није волио те завјесе које је она још кад се удала донијела у прћију. Готово молитвено их је прала сваке суботе навече, и изнова стављала на своје очи како је вољела да зове своје прозоре.
Већина зграда у то вријеме имала је дрвене ролетне у пакету са прозорима Ђура Сарага из Чачка, компаније која је прије готово више од четрдесет година замјенила старинске шкуре, па је огољене прозоре којима је био потребан ”обукач”, одјенула у сенф – златну дрвену боју капута.
Јовану није било јасно зашто баба Јаница не жели да ”утопли” своје прозоре, када су ”сараге” биле квалитетне, популарне и приступачне? Он их је добио у оквиру стана који му је додјелило Грађевинско. Завјесе му нијесу биле потребне.
Једном је Јован шетао Булеваром. Крајичком ока примјети да већина зграда уз тротоаре, ‘своје очи” то јест’ прозоре, одијева у неке бијеле ролетне, како ће касније сазнати, пвц столарију. Елоксирано, без душка и аутентичности. Разгорачио је очи, окренуо се око себе, и видио да популарне “сараге” губе битку са стерилном бијелом бојом. А иза бјелине има ријетко отворених прозора, или истурених “сарага”, како је он знао да отвари прозор, за дашак прољећа или ране јесени. У својој ужурбаности, стигао је снимити да они балкони или прозори који су и даље одјенути у избледјеле и црвоточне сенф – златасте сараге, већином су запуштени, напуштени станови, спремни за реновирање.
Би му у души тешко, па ужурбаним кораком скрену у прву уличицу, али узалуд. И тамо су га пратиле непрегледне бјелине пвц столарије, елоксиране у својим кутијама, као и Јованова све бјеља, рјеђа коса, упало лице и елоксирани бајпаси и пејсмејкери, од прошлог љета.
Предвече је дошао син, попили су ракију дуњу, а тутњала је музика са Јованових плоча које је чувао још од студенских дана.
-Вријеме је да мичеш ове старе ролетне. На рате можеш да узмеш преко мене, врхунске, елоксиране бијеле. Да промјениш цјелокупан прозор, или да само макнеш ролетну. Јефтиније је, лакше се одржава, и што је најбитније не мораш да их премазујеш сандаловином, и упушташ се у тај досадни посао, рече син, који није волио да премазује ролетне сандаловином. Када је био мањи, отац га је тјерао да учествује у том за њега бесмисленом ритуалу. Никада није схватао шта има посебно у том узалудном послу, а још мање му је био јасан Јован у тој причи.
Ипак, Јовану је било све јасно. Недостајале су му бабине хеклане завјесе. Бијеле и аутентичне.
