Да ли је малтер опао од влаге или се вријеме одронило низ сенф зидове болничке собе, над креветом број 13? Или можда упорна киша пролази кроз пукотине настале од резова, епизиотомија, шивења и извлачења, па су зидови постали туш кабина над љубичастим пиџамама, испраних варикином?
Прошао је бол, онај физички, примарни. Све се покидало, а мајка природа ће се побринути за све. Касније…
Прошао је бол, а 31. марта 2018 у 16:10 дошао завежљај. Није баш изгледало како сам замислила. Заправо, ништа није изгледало како сам замислила. Када сам га узела у руке, у ваздуху се осјетило олакшање што је агонија завршена. Пребројали су се прсти, завежљај се оглашавао кроз регистре баса и мецосопрана, а број 13. је био његов ”радни назив”. Прошао је бол, а стигло олакшање. Што је агонија завршена.
У оркану осјећања, није се истакла љубав. Та прва, о којој причају. Додир коже о кожу, то неописиво осјећање среће које преплављује блиједо зелене зидове порођајне сале… Љубав је дошла. Касније…
Двије флаше АБ позитивне групе диктирале су ионако ограничено кретање међу сенф жуте зидове. Извезена мајкина спаваћица уредно стоји спакована. Ипак ова болничка, љубичасте боје са флекама од варикине, боље се показала… Лакше ће се испрљати крвљу, колострумом, пљувачним жлездама броја 13, а да не осјећам кривицу.
Редовно доносе завежљај, за наметнуте подоје, па за мене ти доласци постају притисак, много већи од оног физичког, болног. Али трудим се да се не обазирем, јер Број 13. спава. Има блиставо чисту кожу за једно новорођенче, а ја пратим мимику лица које је само неколико сати прије удахнуло живот и огласило се у најгрлатијим регистрима.
Које су му боје очи?, питам се…Можда да га штипнем, да се пробуди..А боље не. Нека одмара. И ја и он.. Прошли смо доста тога. Имаћемо кад да размјењујемо утиске….
Док се у другим собама, чују хорски сплетови који трају у недоглед, у кревету број 13. спава тек рођена мајка и тек рођени радни назив Број 13.
Да ли је малтер опао од влаге или се вријеме одронило низ сенф зидове болничке собе, над креветом број 13? Или можда упорна киша пролази кроз пукотине настале од резова, епизиотомија, шивења и извлачења, па су зидови постали туш кабина над љубичастим пиџамама, испраних варикином?
То сада већ није важно. Бол је прошао, завежљај дошао. Са њим и Љубав. Радни назив број 13 јесте Љубо, Љубан, Љубишковић. Мирисан, љубаван, насмијан и плавоок загњурен у лавандину боју извезене мајкине пиџаме. Испрљане осмјесима, пољупцима и загрљајима, а да не осјећам кривицу. Љубав је дошла. Ту је….
