Ријетко је запазим, а желим да је гледам. Некако је нестала, или нестаје у мом окружењу. Њен одбљесак пријатно изненади, али и то је ријетка светковина. Покушаваш наћи макар некакво свједочанство ћириличног натписа у својој околини. Ако наиђеш и на један, то је ваљда успјех. Тјеши помисао:”Ма велики је град, сигурно ће ми се заломити ћирилично слово.
Мада наићи на благо двије ријечи написане на овом,скоро заборављеном писму, и то два пута у истом дану, ријеткост је, па и у граду попут Никшића. Можда се може указати и та појава, додуше одабранима са чистим намјерама, и то један ипо пут, ако рачунамо поломљене посткомунистичке самопослуге, разне напуштене радње, гдје и тада недостаје једна читава мисао, јер слова су покрадена, разбијена. Читај „СА ОП ЛУГА”.
Ех, ти буквари и ђаци прваци. Учила се та ћирилица, врло темељно и гладно. Док трепнеш, ново слово. Наравно, писана слова већ су подразумјевала краснопис и изискивала одређену вјештину. Ту је била и латиница, али као пратиља. Морала се знати, а њена абецеда је била много тежа за научити напамет, није била логично сведена као азбука.
Прва прочитана књига бијеше на ћирилици, макар мојој маленкости. Свикнута на њу, мој невјешт рукпис као почетника, преображавао се, постајао сигурнији.. Књиге и издања која нијесу баш толико времешна, са једва примјетним жутилом корица, својом садржином представљала су свијет ћириличних слова…Вољела сам и волим да их читам, понекад само листам, да се моје око наужива, да се не заборави своје прво научено писмо.
Међутим, наступио је један период, у коме нијесам правила разлику. Писало се латиницом, јер тако је лакше .Сви документи, стручна литература, интернет, масовне комуникације, подразумјевали су тај изражајни облик. Конзумирало се оно што се даје на тањиру, а тањир подразумјева свршен чин. Све мање посјећивање књига и библиотека, а све већа изложеност инстант садржајима уз зачин латинице, допринјела је мојој неажурности .Али…. Ипак сам се вратила начелно.
Шетам тако и разгледам. Одушевим се када пронађем стару, занатску радњу, која има ћирилични натпис и пркоси времену конзумеризма и других изама, тако што даје стари дух и мирис неког давног прољећа, гдје чак ни случајни пролазник није морао скупљати слова и састављати да би повезао недоречене мисли.
Азбука или абецеда….Једно не треба искључивати друго…Нека буду рођаци, нека једно не брише друго… Нека буду…Постоје….Да се не заборави…
У прилог томе, текст је писан на ћирилици… Као старијој сестри латиничног израза… А зна се, да се старија сестра слуша, поштује и прати. У живот,израз и мисао…
Recent Comments