”Попут епидемије грипа, промоције су у последњих двадесетак година заразиле наш књижевни живот. Не сећам се, нити се тога ико сећа, да ли су Иво Андрић или Мирослав Крлежа, на пример, да не говоримо о прзници Црњанском, икада одржали промоције својих нових романа. Њихов излазак се најпре дуго и напето ишчекивао, а затим би се те књиге појавиле тихо и без икакве посебне најаве у излозима књижара и започеле свој књижевни живот. Не верујем да би се неко од тадашњих уредника усудио да Иви Андрићу предложи да промовише неки свој роман на Сајму књига или у некој опскурној дворани”, записао је својевремено Момо Капор, у “Исповестима”
Хм, сезона грипа је тек на почетку, хладнији ће или топлији дани (ако се вријеме коначно одлучи), а и вријеме је да поштоваоци невеликог, нерегистрованог али јединственог друштва, књигољупци добију свједочанство у својим топлим шакама, које је већ тихо, без икакве посебне најаве започело живот у излозима књижара.
”Талик” протиче и надахњује притоке и рјечице својим поетско – прозним меандрирањем, животно рођен, а духовно одавно зачет. Дуго се и напето ишчекивало да Савина проза угледа свијетлост дана, па је тај 18. октобар, у петковском повечерју, заиста био потребан, да би ехо Савина Талика одјекнуо мало јаче и оживотворио тихо и скромно рођење великих дјела, као што је било са Андрићем, Црњанским…..
Сала “Технополиса” била је дјевичански бијела, ни трага од опскурности из Момових ”’Исповјести”, а промоција Њене књиге била је сублимат поесиса, умјетности, пријатељства, љубави у ком су књигољупци ”љубили ” мастило из Савина талична срца, које вјечно трага за истином у малим, али суштинским созерцањима.
-Налик путнику, списатељица се отискује на пут, истовремено се враћајући себи, граду који воли и који иако ограничен у географском смислу, увелико превазилази физичке оквире у којима је радња романа смјештена. Њена потрага која креће од свакодневних, наизглед небитних и на први поглед, бизарних ствари, суштинска је, јер преиспитивањем ко смо, показује какви смо, и у крајњем, какви не би смјели постати. Ипак, све наше ситносопственичке мане, сујете, незадовољства, пакости, Сава Радуловић није сликала да би малициозно указала на зло које постоји у нама, већ да би показала да је то нeодвојив дио свих нас, да тако опстајемо у борби добра и зла, коje се непрестано води у сваком човјеку, остварује његова суштина. И да добро, на крају, ипак побјеђује. Да љепота, може спасити свијет. Макар на кратко, макар за трен, казао је Вања Ковачевић, новинар и публициста.
Трен кратко траје када је креативна чистота у близини, пошкропљена дубинама мисленог.
-Тако ме је поново најпријатније изненадила са чистотом своје продубљене мисли, необичним духом и готово заборављеним осјећајем гордости. И кога овај роман не озари и не узнемири, мораће размишљати о томе да се није већ заробио вулгарностима свакодневља, поручио је проф. др Ратко Божовић.
”Данас се књиге не пишу због тога да се њима саопшти нека истина, већ да се поводом њих одржи промоција”, тврдоглав је Капор у Исповестима.
Вјероватно је доста тога истина, али не и до краја. “Талик” је истина, свакодневна, неухватљива, док је Сава трагач на путу ка Парнасу, који се те вечери преселио у просторије “Технополиса”. Амбијент је небитан, све док га чине људи, зар не? Милош Звицер и Наташа Лалатовић надахнуто су говорили стихове, и драмским набојем преселили присутне у арголидски Епидаурус, док је новинарка Соња Вујадиновић посредовала у агорском навдушењу таличних редова и Савиних импресија.
Сава, као не било која Сава, обратила се присутнима на некласичан начин, у стиху, стварању, њеним убојитим и цјеловитим оружијем.
Вјеујем, Капор би уживао, и само због ње, да може, промјенио своје редове, Исповести, само због таличне јединствености у обраћању и контемплирању изнад мора магле.
–
