Имање је најстарији члан породице. Оно је први предак, а сасвим је могуће да ће бити последњи потомак, кад год за то дође вријеме.
У кући на врху брда живјели су мушкарац и жена. Дјеца су одлазила и враћала се, али њих двоје су увијек остајали. Имање личи на зелени слап који се спушта од високог боровог шумарка до главног сеоског пута. Тешко је повјеровати да је на том мјесту некад била шума. Од шуме је сјечом настала крчевина. После високих церова остали су пањеви, попут црних квргавих глава, тијела заробљеног под земљом. Пањеве су разбиле мушке руке навикле на рад.
Припитомљена земља је окрутна, зато је жена често називала пустолином. Пуна камења попут изломљених зуба, гутала је њихов живот и све чега се живот морао одрећи. Из јалове и халапљиве але претворила се у ливаду окружену воћњаком који рађа, па и прерађа. Зној лица и тијела, кад би легли да предахну од рада, натопио је и одобровољио земљу која је покушавала да их збаци са себе.
Спрам једноличности њихових дана, из године у годину растао је воћњак. У њему се још могу наћи све врсте јабуке,шљиве и крушке које имају издржљивости да преживе љетње суше, а зими мраз и сњегове. У рану јесен, или ја прољеће, отац је копао рупе, налик малим гробовима, у које је садио млада стабла. Мајка га је научила калемљењу и све од његове руке се примало, расло, цветало и зрело. Калемио је од Видовдана до Илиндана. Ти дани су мало прољеће скривено у даху љета и њихово поштовање прећутно је обавезујуће за свакога ко калеми. После Ивандана се не калеми јер Огњена Марија и Свети Илија, исцрпљени љетњом жегом, испију потоке, рјечице и готово сав сок из дрвећа што мирно тече скривен под наизглед сувом кором. Биљке без тог сока немају чиме да задоје калем и он се мора осушити.
Август је мјесец предосјећања долазеће јесени. Дрвеће изгледа уморно и уснуло попут оца кад би поподне заспао на пола сата. Његово лице опуштало се једино док спава. Тада је нестајао бријег са чела који се уздизао под мрштењем обрва. Често се мрштио, иако је ријетко био мрзовољан. Мрштио се док је размишљао, посматрао, планирао, кад би га сунце уједало врелином или кад би бринуо. Свако доба, сваки покрет у себи носи мисао онога што ће доћи, па тако брање воћа на јесен неизоставно пружа помисао на зиму када породица, окупљена, у соби загријаној шпоретом на дрва, уз разговор и тихо предење мачака, јести убрано воће. Ова помисао не претвара се у размишљање већ је то слика, ишчекивање и подсјећање уједно, која својим зрелим тоновима ствара топлину и рад чини лакшим.
Отац је волио да сади. Док је стављао садницу у земљу, пажљиво је нагртао, а затим заливао, изгледао је свечано попут свештеника док слуша исповијест намученог човјека. Посједио би и посматрао тек засађено стабли замишљајући крошњу која ће се развити из његовог мршавог тијела.
У пространом дворишту стоји качара. Направио је његов отац. Некад је служила чувању каца, у јесен пуњених шљивама за ракију. Касније је постала вишенамјенско складиште, али је и даље мирисала на џибру и сви су је и даље звали качара, иако у њој више није било каца. Док је на дан једног љетњег свеца сједио у дворишту и пушио савијени дуван, пчеле су летјеле око његове главе замијенивши га за невен засађен између ружа. Посматрао је качару чији су кров вјетрови опет открили. Густе црвене обрве примакле су се бистри плавим очима у које је стала сва преостала снага и мисао. Позвао је мајку да остави спремање ручка и придружи му се.
– Ајде скувај нам кафу па дођи да те нешто питам.Њих двоје разговарали су о свему и он никад не би донио какву одлуку без ње. Мајка никад није журила са савјетовањем јер је знала да ће је сам питати, кад за то дође вријеме. Нису изговарали много ријечи, али изговорено је долазило након дугог размишљања па су њихове ријечи биле попут богатог језгра ораха које чека да неко разбије тврду љуску. Спустила је кафу на сто, а затим је одмах узела шољицу и сркнула. Били су навикли да пију врелу кафу. Он проговори први након неколико тренутака:
– Гледам ову качару. Стара је, накривљена. Зид са источне стране испуцао. Кров опет подигнут. Могли бисмо да посадимо нешто са ове сунлане стране.Жена се насмија и очи јој се смањише.
– Ти би опет да садиш.По осмјеху и начину на који је говорила, меко и мирно, схвати да она одобрава намјеру.
– Чини ми се да би било лијепо да с крајева засадимо по једну винову лозу.Мајка се опет насмија, али сад јој очи засијаше сузама. Одрасла је на селу. Њен отац имао је виноград. Иако винограда одавно нема, земљу на којој је био сви још зову Виноград.
– Било би лепо, али не може то овде да успе.
Први грозд убрали су после пет година. Уз сву њихови бригу, лозе њу расле споро остајале су нејаке. Грозд је био кисео и блијед.
– Ове године није било довољно сунца, али следеће ће бити боље. Грозд ће сигурно дозрети.Мајка је слушала, али није говорила.Следеће године умножили су се гроздови. Били су тако кисели да је пецкање на језику и непцима било неподношљиво, али отац је прогутао опори сок
– Вријеме више није као некад. Падало је много кише љетос. Кад би било само мало више свјетлости, грожђе би сигурно сазрело.
Сједио је у дворишту и посматрао како су лозе нарасле и разгранале се. Преко читавог јужног зида простирала се мрежа прутића и великог лишћа. Пушио је ћутећи док је повјетарац разносио дим. Већ је био скоро сасвим сијед, али бркови су били жути од дувана, као и врхови прстију. Једино су обрве још биле црвене. Очи под њима добиле су израз измирености и тихог разумијевања. Уз сјеверни зид качаре успео се бршљан налик мноштву зелених змија. Стара качара заличила је на романтичарско платно.
Нанизале су се године. Отац је умро у зимски дан испуњен свјетлошћу што не грије. На лозама се још жарило лишће попут врха недогореле цигаре.
пише: Анђелка Лутовац
