Глиста се увијала и покушавала да се врати назад у земљу, али дјевојчица је узе и стави на длан. Била је влажна и хладна. Мало је посматрала и покушавала да утврди гдје јој се налази глава, али пошто није успјела, вратила је у малу рупу и прекрила земљом.

           Капљице кише још су блистале на сабљастој трави и лишћу док је ваздух постајао све тежи од влаге која се попут даха дизала из земље и одлазила у висину. Пришла је једном од многих божура који раскошно расту крајем дворишта уз ограду. Киша је спрала мирис, а цвјетови изгледају попут њене косе кад се ујутру не очешља. Мајка је брала божуре и њима уљепшавала собу у којој су она и сестра спавале. Понекад им је причала како је црвени божур настао жртвом кнеза Лазара и његове свете војске која се узнијела на небо, код Бога. Дјевојчицу је прича о кнезу Лазару хипнотисала. Помало је се плашила, али је осјећала дивљење и свечаност приче. И у мајчином гласу је могла да осјети да је т априча коју је много пута чула нешто што тек треба да открије. Претходне ноћи је молила мајку да јој опет прича о кнезу Лазару, али мајка ј ебила нестрпљива. Лице јој је било црвено као косовски божур, а лице надуто попут балона само што није пукло. Мајка јој је само рекла да треба да спава, а када је упитала зашто сестра не спава са њом вечерас, мајка је погледала, затим се окренула и тешким корацима под којима је шкрипио дрвени под, изашла из собе затворивши врата. Дуго није могла да се успава и гледала је пругу свјетлости која се пружала испод врата. После много времена, њој се чинило да су протекли сати, врата се тихо отворише. Брзо затвори очи, али не сасвим. Испод дрхтавих трепавица могла је да препозна брата. Мишу, зашто не спаваш, и брат се осмјехну. Баш као што је он знао она не спава, тако је и она осјећала да његов осмјех није искрен. На његово питање отворила је очи и пружила руку ка њему позивајући га да приђе, што он и учини. Сједио је дуго крај ње и мазио косу коју ниједна четка ни чешаљ нису могли сасвим да укроте. Знаш ли која птица не спава ноћу? Голуб? Не, сова. Она је и најмудрија од свих птица. Шта то значи? То значи да она има највише знања о свему. А ако ја не будем спавала ноћас и још неколико ноћи, хоћу ли бити паметнија од тебе? Брат се насмијао. Не, то не значи да ћеш постати паметнија од мене, али једног дана, који ј ејош далеко, сигурно ћеш бити паметнија. Да би се то десило, мораш доста да спаваш. Брат је покри јорганом јер у овим планинским крајевима ноћи су хладне чак и љети. Дјевојчица заспа осјећају олакшање.

           Кад се пробудила, чула је комешање и гласове који су покушавали да буду тихи. Није смјела да устане из кревета.јер је осјећала да се нешто десило. Нико није улазио да види да ли се пробудила. Хтјела је да позове мајку, али није се усудила. Устала је и обукла се. Покушавала је да уредно намјести кревет, баш као што су то сестра и мајка радиле. Изненада брат уђе у собу носећи храну на великом овалном тањиру. Затворио је врата за собом. Мишу, па ти си будна. Јеси ли гладна? Дјевојчица климну главом. Заиста је била гладна, али није могла да гута. Одједном је осјетила онај чудни  осјећај као кад је брат први пут отишао на дуже. Од тог осјећања се плакало. Брат је гледао кроз прозор и није одмах уочио да дијете почиње да плаче, и то сасвим тихо, као да се крије. Мишу мој мали, немој плакати, и приђе јој журним корацима у којима се огледала нервоза исцрпљеног тијела. Зашто плачеш? Али она га је само чврсто загрлила око врата. Мало тијело се тресло од плача. Овако, направићемо договор: обећавам да ћу т енаучити да читаш и пишеш ако престанеш да плачеш. Може? Дијете је и даље плакало. Ићи ћемо заједно у шуму и тражити дивље животиње. Шта кажеш на то? Дјетињи стисак попусти. Мало се одмаче од њега, али су још били лицем уз лице. Климну главом у знак одобравања. Хоћеш да идемо напоље, да се мало играмо? Опет климање главом. Брат је узе, и са њом у наручју, спусти се низ степенице и прође кроз ходник. Врата свих соба су била затворена. Остао је са њом довољно да јој објасни да данас мора бити добра и послушна, а онда га је неко из куће позвао да се врати. Непознат глас. Видјела је неке непознате људе како пролазе између стабала јоргована и хибискуса који су се протезали дуж стазе од куће до капије. Између грана су се назирали облици у покрету, с сви су били црни. Личили су на црна крила.

              Небо после кише изгледа плавље и ближе. Боја неба подсјећала је на њену омиљену хаљину. То је заправо сестрина хаљина и никад је није обукла, осим неколико пута када се у тајности одважила да је проба и огледа се у прозорском окну. Вољела је да машта како ће је је једног дана носити. Можда првог дана школе, или за рођендан. Није још одлучила. Небо је било глатко попут огледала, без иједног облака на себи. Пристизала је врућина љетњег дана. Убрала је струк босиљка и попрскала лице преосталим капима кише, а онда је одмахивала њим као да тјера нешто од себе. Постало јој је досадно. Као што човјека досада често наводи на многе непромишљености и наглости, јер из досаде се може родити неочекивана жестина, дјевојчица одлучи да уради нешто забрањено. Провуче се између тараба и оде до старог бора који је растао на спољашњој страни дворишта. Иако је одатле могла сасвим добро да видикућу и двориште, осјећала је узбуђење као да је прешла девет гора и девет мора. Вољела је да сједи испод бора и загледа храстову кору из које је капала смола. Одвајала је смолу прстима и осјећала лепљиву снагу док је покушавала да раздвоји прсте, а онда их примицала носу  не би ли осјетила мирис. Једном је тако илијепила косу па је мајка морала да јој одреже прамен. Питала се колико година овај високи бор. Брат јој је рекао да је ту од прије њиховог рођења, па чак и прије рођења њихових родитеља. За дјевојчицу је то било непојмиљиво, а нарочито јој ј ебило чудно што су и њихови родитељи били дјеца. Замишљала их је као одувијек одрасле. Није знала колико је то времена, али је претпостављала да то вријеме мора бити нешто велико, попут брда изнад њиховог села. Маштала је како ће се једног дана попети на бор и одозго видјети шта се налази иза брда. Одједном чу како неко гласно изговара њено име и отрча назад. Била је то њена баба. Уђи у кућу да те не убије ова сунчаница. Ближило се подне и сунце је готово достигло зенит.

(Наставиће се)

пише: Анђелка Лутовац

фото: Анђелка Лутовац

Share: