Aгенда или програм трибине, семинара, преса и сличних окупљања, у већини случајева подразумјевају и уредно поређaне првокласне фасцикле са хемијском у истом тону. Разне марке водних индустрија, у привлачној амбалажи, позициониране су тако да буду на дохват руке, у случају да се осуши грло приликом безизражајног климања главом илити непрекидног слушања бирократских ријечи и асоцијација. То се све налази на конференцијском, округлом столу. И климање главом, и гутљаји воде у кратким паузама, које постоје само због зареза и тачке у маратонским излагањима.

Округли сто често није округли сто, већ класично слово П, које је створено за разне Политичаре, Политичке аналитичаре, неПолитичке неВладине организације, односно за све „краљеве Артуре „ са „мачем политичког језика“, који је управо извађен из камена. Е, управо тада, почиње агонија у трајању одавде до вјечности. Новинари ће се ту препознати, или макар већина, јер треба хватати сваку мисао, сваког Ланселота“ са округлог стола, који најчешће има тенденцију да приповједа у трајању епске пјесме, коју нам је, признаћете, увијек било тешко научити напамет.

Маглимо

 Познато је да новинари немају право сједјети за округлим столом, они су негдје иза, хватају биљешке, у борби са смислом, бројним плеоназмима и новоствореним стилским фигурама у излагању „витезова“. Међутим, новинари су сагласни у једном. Најтеже је правити причу, тамо гдје исте нема, када морате ивзћи нешто важно из обиља небитних детаља, а уредник игра над главом.

Најтежа и најкомликованија је „ПРОДАЈА МАГЛЕ“. То су у суштини, управо овакви догађаји, конференције, семинари, трибине организоване по хијерархијском налогу, а немају за рећи нешто значајно.

Шминкање стварности је увијек присутно, када не постоји постигнут циљ. Најбоље се да препознати, када нека конференција има само теоријску основу, попут ишчитавања тамо неког закона, а пракса не постоји. Такви догађаји иду у недоглед. Постоје само да би се о њима извјестило.

Наиме, парадокс је што су медији и псеудодогађаји повезани. Медији им дају простор, а псеудодогађаји  пуне новинске ступце. Потребни су једни другима, да би продужили „вјековну“ мрежу размјене једносмјерних порука.

Признаћете, није лако. Треба сједјети у разним хотелима, салама и помно слушати шта свако са титулом и звањима има да каже. Морају се напрегнути мождане вијуге, направити концепт текста или прилога, да би имали смисао. Уз сав тај труд, и маратонско праћење, новинари некад не добију ни флашу воде у привлачној амбалажи, а да не причам о егзотичном воћу, које би их вратило из мртвих. Након одређеног времена, почиње да се магли пред очима, али не од умора, колико од магле која непрестано излази из уста „конференцијских витезова“ и припадника династичке лозе Артура. Просторија се често замагли, када се не чује ниједна, конкретна мисао, а још мање решење горућег проблема. Остаје само магла… За столом и иза њега.

Share: