Шармантну улицу са два низа приземних кућа, u XVI вијеку насељавали су златари, а касније и сиромашнији грађани. У доба Марије Терезије, реновира се и добија нови изглед, док је у XIX вијеку насељавају умјетници и креативни умови. У том алхемичарском вакуму, најпознатија је кућа под редним бројем 22, плаве фасаде, у којој је живио Франц Кафка са сестром. Ово је заправо „Златичка улица” једна од најпосјећенијих туристичких мјеста у Прагу.
Е сада, можда Карађорђева улица у Никшићу, нема Франца Кафку, али се под редним бројем 6. налази најстарија кућа у граду, кућа Мекића, чији је потомак сада на Форбсовој листи најбогатијих милијардера. Такође, у тој улици био је препознатљив хотел „Никшић“,породице Макрид, у ком је краљ Петар Други Карађорђевић провео последњу ноћ у земљи, а Лујо Давичо, у јеку Другог свјетског рата, бацио бомбу и убио италијанске војнике, а затим на свиреп начин убијен. Улица која трепери историјом, у којој свака кућа, двориште, иза својих оронулих фасада крије филмске, невјероватне приче. Потпуно невјероватна прича је, да и данас она привлачи пажњу, али овог пута као неснађен простор, масовно паркиралиште. Старији кажу да су Карађорђеву некада звали Никшићки Вол Стрит, јер се у њеним дућанима могло наћи баш све„од игле до локомотиве“.
На џади дугој око 400 метара, са високим низовима кућа запањујуће орнаментике, већ се одавно не може наћи ништа слично, ни од игле, а камоли до локомотиве. Послаганим дрворедима лебде успомене и жеља да се овој некада најзначајнијој улици у граду, поврати крвоток кроз туристичку валоризацију по угледу на европске Златичке улице, које нијесу ништа замамније од ове јединствене амбијенталне цјелине у граду под Бедемом.
Успомене
– Сјећам се када се у шест ујутру оглашавала сирена са Пилане а радници ишли на посао, па у два сата поподне поново, за крај радног времена. Сви су ти аутобуси пролазили кроз Карађорђеву. И даље памтим своје прво чуђење, када је дабл декер, шездесетих година пролазио кроз улицу, готово додријући балкон моје куће. Знам још као дијете, да је то била најживља улица. Чак смо ми, мало одраслији говорили: Ма ми човјече, живимо у Кнез Михајловој”, пребира по успоменама Ђорђе Макрид, чија је породица између двадесетих и тидесетих година прошлог вијека, држала хотел „Никшић“ у Карађорђевој. Тај дио мовине гдје је био хотел, и даље је у њиховом власништву, а ту и даље станују.
– У то вријеме, до Другог свјетског рата, то је била улица Цара Душана. И прије рата ту је било доста кафана, а по причи старијих како се сјећам, хотел „Никшић“ је у то вријеме био елитно мјесто. Чак и кући, посједујем решење о отварању хотела, које је издато прије Другог свјетског рата, од Министарства туризма оне прве Југославије, у којем се каже да се издава јер је „Никшић туристичко подручје“, што је занимљиво да су га и тада тако гледали. То решење је добио мој ђед када су отварали хотел, истиче Макрид.
Расељавање и одумирање
Макрид тврди да број кафана у тој улици не би никада спао испод десет, а то је било занимљиво јер су се кафане затварале и увијек поново отварале, па је улица увијек била жива. Саговорник додаје да је и дјечија граја утихнула, јер је расељавање узело маха.
-Сада, моја унучад када дођу из Погорице, једва да се скупи петоро дјеце, немају се са ким играти. Али опет, нема ту кривца, кварт је остарио, тврди Макрид, напомињући да се њено одумирање не може конкретно везати за деведесете, или политику. По његовом мишљењу, то је једноставно промјена начина живота. Како каже, данас нико неће да направи два корака без аутомобила, па сада вриједи више једна трафичица у Кардељовој, него три радње у Карађорђевој. Да би се пробудила уснулост ове необичне улице, наши људи би требали цијенити аутентичност.
– Данас има доста тих зграда, кућа које власнички нијесу регулисане. Вјерујем да су и Општини у том смислу везане руке, јер људи који су власници, осим ријетких, због иначе данашњег лошег квалитета живота, немају средства ни да своје обнављају. Оно што ми се чини реалним да улица, односно те зграде у њој буду конзервиране, и оставе стање каква је била. Треба сачувати, не дати да се мијења облик. Наши људи као да имају некакав комплекс, хоће све ново, да дижу спратовем а оно изворно да се брише. Све то губи аутентичност, наводи Макрид.
Јединствене амбијенталне цјелине
Публициста и градски хроничар, Максим Вујачић, истиче да Никшић мора сачувати своје амбијенталне цјелине. Данас, у тој улици 90 одсто кућа, закључане су и изложене пропадању.
-Интересантно је да власници то неће да издају, нити реновирају. Чека се неко боље вријеме. Мора се апеловати да се Трг са шест улица сачува онаквим какав је био. Требало би да се оживи некадашњи Вол Стрит, да се макар та руинирана здања, односно фасаде, као на Тргу макар освеже.То је неки феномен транзиције, јер данас та некада најпрометнија улица и центар дешавања, потпуно мртва. У сви осталим улицама се и нешто дешава, али ова која је била најчувенија, не живи, у њој су само аутомобили, и апелује се да се макну са оних тротоара, оживе фасаде и приморају власници да издају или реновирају. Урбанисти кажу да старе амбијенталне цјелине нијесу мање значајне од важних архитектонских здања, којима Никшић нема да се дичи у односу на остале градове, али имамо амбијенталне цјелине које се морају сачувати због струке и науке, а и културно – историјске баштине, тврди Вујачић.
Фаза поновног оживљавања
Секретар Секретаријата за уређење простора и заштиту животне средине, Небојша Аџић, наводи да је улица тренутно у фази поновног оживљавања, јер као што се може примјетити, са реконструкцијом Трга Слободе, порасло је интересовање за пословним просторима у улицама које гравитирају, као што је и Карађорђева, тако да се надају да ће ускоро умјесто досадашње слике кафанског живота, ова улица бити препознатљива и по другим садржајима.
– Наредна фаза реконструкције Трга ће се односити на уређење фасада како околних објеката тако и улица, у које спада и Карађорђева, али уз помоћ и власника објеката, јер дјеловање Општине је дефинисано законом о имовини, али надам се да то неће бити проблем, јер ће се препознати општи интерес, казао је Аџић, додајући да се туристичка валоризација или „оживљавање“ не може посматрати као издвојена прича.
– Оживљавањем града, као што је случај у Никшићу претходних година, нарочито кроз љетње фестивале и значајно већи број туриста, подиже се стандард услуга и других сегмената живота. Као што се може примјетити последњих година су отворена неколика угоститељска објекта у центру града, која су на високом нивоу ентеријера и услуге, што директно утиче и на квалитет и околних простора, закључује Аџић.
Културно – историјска жила куцавица
Од свог настанка, тачније 1885. године, па до данашњих дана, Карађорђевом џадом пролазили су виђенији гости хотела „Никшић“, „Бристол“, „Европа“, посјећивале легендарне кафане „Ловћен“ „Зета“, затим одиграно драматично бјежање 39 родољуба из затвора који је такође постојао у тој улици, па је тог 15. јула 1943. остало забиљежено да је то било највеће бјекство у тадашњој окупираној Европи.Поред ових драматичних догађаја, којих није мањкало, ово историјско састајалиште је у некадашњем Аероклубу, који је водио Марко Врбица, на мјесту каснијег Ватрогасног дома, крајем педесетих година био свједок и првих Витових наступа, а своје битисање у тој улици прије Другог свјетског рата имала је и својеврсна читаоница, у кафани Петра Пејака, која је посједовала врло напредну литературу у то вријеме, али је нажалост, недуго затим затворена, а књижни фонд запаљен од стране полиције. Седамдесетих је радило преко 35 радњи, од месаре, кожаре, продавница обуће, фризера, а могла су се наћи занимања, попут оних, које је помињао Момо Капор у „Успоменама једног цртача“, која се више нигдје нијесу могла наћи на свијету.
“ У споредним улицама које се уливају у Кнез Михајлову, постојале су мале занатске радионице и радње у којима су постарије госпође још увијек шиле мушке кошуље по мјери са извезеним монограмом на џепу и двоструким манжентнама, „хватале“ жице на оштећеним женским чарапама и пресвлачиле дугмад за костиме. Занимања која се више не могу срести нигде на свету.
ХВАТАМО ЖИЦЕ, ПРЕСВЛАЧИМО ДУГМАД, ПУНИМО ХЕМИЈСКЕ ОЛОВКЕ“
Нове идеје за стари сјај
Занимљива чињеница је да велики број суграђана, и то махом млађих, ипак знају неке детаље о тој улици, а њихови предлози за оживљавање су у складу са модерним стандардима, али у духу очувања аутентичног.
-Свјесна сам њеног културног значаја. Ту су радила три хотела пансионског типа, отваране читаонице, одигравао се боемски живот. Било би идеално када би се запуштени простори оживјели отварањем галерија, библиотека у аутентичним здањима ове улице, отворили хостели, истакла је Маргита Вулановић, док Драган Ћетковић каже да избјегава тај дио града, поготово дио према Булевару, јер је непријатно запуштен, руиниран и не изгледа репрезентативно, а њен процват види у отварању пабова, бистроа, по угледу на европске градове. Драгана Котлица сматра да се прво треба ријешити проблем паркирања у тој улци, јер су сви тротоари заузети, па је некада прави подухват стићи или прећи тај дио града.
