Слушам да волим блуз, односно волим да слушам блуз….Е – дур, А – дур, Е – дур, Х – дур, А – дур и Е-дур, у доминантном септакорду, и дванаестотактном блузу, чине савршен круг револуцинарног изражавања осјећања. Kako Howlin’ Wolf пјева, Ета Џејмс проживљава или еманира Б.Б Кинг, тако и унутрашњи ритам за интерпретацију откуцава тачно као сат, или пак онај који касни десетак минута (ипак смо у блузу). Тај сат који само мало касни одговара и мојој интерпретацији блуза, па се на прве тактове преселим у влажне сојенице Мисисипија, или миришем гамбо из Алабаме, док се одомаћени зној и по која залутала мува лијепи за чело пјевача- приповједача који окупљенима кроз рани блуз исповједа своје јаде и неправде….
Далеко су Мисисипи, Алабама и крвава поља памука, али глас и емоција плавих нота су и у мом гласу, начину пјевања…..
Волим да слушам блуз а и да га пјевам.Чини ми се да га разумијем….
Ипак, постоји још један блуз, који је територијално ближи, плавих је нота, само се не зна колико траје, и у којим умањеним или прекомјерним сазвучјима повремено надолази….Чини ми се да га не разумијем…Макар нијесам у почетку….
‘‘ Woke up this morning with the blues down in my soul
Woke up this morning with the blues down in my soul
Saying “My baby gone and left me, got a heart as black as coal”
Једног јутра пробудила сам се као мајка.. Блуз се појавио у мојој души, чији сат није каснио макар десетак минута, него више сати….Након порођаја, и доласка кући, десио се временски вакуум у ком смо само беба и ја..Није било познатих нота, или мелодија, само непрегледна сива мрља и сопствени осјећај безнађа….Да, говорим о ”baby blues” појави….Жељела сам да се врати мој пређашњи живот, моја слобода, спонтаност….Сви су били око мене, али нико није био ту. Бебац је за мене био непознат ентитет, према ком нијесам осјећала апсолутно ништа… У тим првим данима, тај мачак од скоро 4 килограма за мене је био робот, без осјећања..Са ове тачке гледишта, сад знам да сам то била управо ја. Када би плакао, жељела сам да одем из куће, да се изгубим негдје, било гдје, да шетам по парку, сједем на добро познату клупу и дишем…Тих дана сам тешко дисала…Нијесам слушала блуз, али ми се блуз дешавао…
Спашавала ме је помисао да је вријеме нека супер комбинација са реалношћу када желиш да тежак период пролази што брже…И пролазио је. Бебац је растао, моја љубав према њему је расла сваког дана. Из фазе у којој сам се бојала да ће нови члан породице пореметити мој пређашњи живот, прешла сам у фазу која не може замислити живот без њега…Осјећам да је одувијек био ту, и да смо заједно пјевали блуз…Онако изворно, са повицима и усклицима на неком дрвеном трему у Вајт Сејшну, јер Mademoiselle chante le blues, без обзира на све….
