Има људи који су без пријатеља, али пристају у свако друштво. Таворе међу људима са којима их ништа не спаја, али их ништа изразито не издваја. Такве појединце нико не схвата озбиљно. Могу проживљавати унутрашњу агонију или радост, а да то нико не примијети. Не може се рећи да је у питању себичлук или неразумијевање других јер такав човјек најчешће не умије да каже шта мисли, нити умије да покаже шта осјећа. А жели то. Одатле честа патња овог човјека, па и огорченост што други не пате. Може бити успјешан, може се чак и заљубити, али, врло брзо, његова наклоност постаје садистичка пажња. Она, наравно, није очигледна, баш као ни онај осјећај који људи из његовог окружења имају, а то је осјећај да нешто није сасвим како треба са њим и да би их блискост са таквим створом учинила саучесником у нечему ружном, тегобном.
Имали смо таквог колегу на студијама. Звао се Радош. Његово присуство, ријечи, гестови били су попут прљавог прозорског окна, умазаног сасушеним кишним капима и мувљим изметом. Сви су говорили да је културан у коректан. Често се смијао и правио пошалице на предавањима. Професори су га вољели. Обично је сједио последњи у реду, раширених ногу, ослањајући се шаком на кољено. Личио је на казанџију, поносног на препеченицу, која је испала тако добра да су сви из села дошли да пробају. Увијек ми се чинило да недостаје само флаша ракије на клупи пред њим па да сви виде: он је авет Симеуна Ђака, али без Симеунове маште и приповједачке вјештине. Радош није волио Кочића.
Није га читао. Један од студената књижевности који не читају, али су одлучили да студирају књижевност јер је професорска професија “господски посао”. Трудио се да буде идеалиста, као добар дио нас. Заносе тумачења није схватао, јер нису неопходни. Треба знати основно, довољно да ае ученицима говори колико за један школски час. Покушаји да учествује у дискусијама увијек су се окончавали дигресијама о кулинарским специјалитетима његове мајке. Претјерана лењост духа била је усклађена са свакодневном лењошћу његовог старачког живота. Доручковао је млијеки, плазму и мед. Храна је за њега била радост. Лежећи је јео и учио јер је сједјење за њега било непотребан напор.
Паузе између предавања обично смо проводили на Коларцу. Одлазили смо намјеравајући да читамо, али студентска знатижеља није само академска, и било би јалово да је искључиво таква. Многе расправе, објашњења, реферате и остале демонстрације ораторских вјештина, које смо на предавањима обично крили као змија ноге, најчешће су се окончавале сркањем домаће кафе, најгорег, али најјефтинијег напитка. Мистичне магле ЕлЕма са укусим ментола и боровнице додатно су подстицале жељу, а можда је то била потреба, за разговором. Говорили смо убијеђени у исправност сопствених ставова чије ће остварење довести до промјена у друштву које смо радо пропуштали кроз решето, али и вољели шизофреном љубављу. Када би наступили дани исцрпљености од неспавања, предавања, цимера, хране из мензе, хране из Тровачнице, пекаре на факултету која је захваљујући врхунским пецивима добила овај назив, затим реда пред шалтером, реда на станици, гужве код Ушћа, на Газели или Панчевачком, тада бисмо се окретали добро познатим темама. Ријечи су постајале и одмор. Тада смо се упознавали. Треба бити искрен и рећи да ти разговори нису били реалистични јер размишљање о истакнутим тренуцима живота увијек је, неизбјежно, поновно проживљавање и, уједно, њихово поновно стварање. Међутим, то су, можда, једини истинити разговори. Они су и ријека и мост који не дају прошлом да остане окамењено. Домишљање које разграђује коначност и довршеност.
Понекад би нам се придружила мачка. Сједјела је крај стола, или у крилу неког од нас. Имала је поспан поглед и никад није мјаукала.
-Питам се да ли мачка остаје и кад сви оду. Хм… Да ли бисте волели да имате мачку за љубимца?
Радошево питање измами осмјех и сви се распричаше. Он је ћутао. Чекао је да сви нешто кажу. Тако jе изгледало као да слуша, иако је само стрпљиво чекао да би одговорио на сопствено питање. Имао је спреман одговор још док је посматрао мачку.
-Ја никад не бих одабрао мачку. Мој избор је практичан. Имам хрчка. Њему не треба много простора. Срећан је у свом малом кавезу. Волим да га гледам како трчкара, а волим и да га храним. Дам му лист салате да грицне, а онда га брзи повучем назад. Инда он покушава да стане на задње ноге док се шапицама држи за решетке, али не може, јер је дебео. То је баш смешно. Онда му опет дам да грицне па брзо измакнем лист. Урнебесно је гледати како мрда њушкицом док тражи салату. Док сам тако лежао једног дана и грицкао переце које ми је мама спремила, схватио сам да хрчак кратко живи. Само две, три године. И знате шта сам урадио?
Сједио је раширених ногу са руком на кољену, док је другом гладио бркове испод којих се назирао осмјех. Нико није рекао ни ријечи, што је схватио као знак одобравања и наше знатижеље.
-Назвао сам другарицу која исто има хрчка, али женског, и договорили смо се да их спојимо.
-Не разумем, рекао је Никола.
-Кад сам схватио да хрчак кратко живи, и да је код мене већ скоро две године, помислио сам да би било глупо да не добије прилику да…
Гледа у Николу подигнутих обрва, смијући се као да је управо положио испит. Док се смије, кошуља му се затеже преко груди и стомака. Са сваким његовим удисајем дугмад се боре да остану на мјесту.
Никола се мршти и испија гутљај кафе.
Радош нагло престаје да се смије и гледа у остале. Чека неку ријеч, али нико не проговара. Нико не гледа у њега. Полако извлачимо свеске да прођемо кроз биљешке са претходног предавања. Радош почиње да чупка бркове и говори Николи, али довољно гласно да сви могу да чују:
-Мислио сам да хрчак треба да добије прилику да остави потомство. Никола клима главом. Прошле су године.
Недавно сам срела Радоша. Ради као ноћни чувар на једном градилишту. Није му тешко. Има кућицу за чувара у којој споји клупе и тако, најчешће, прележи сву ноћ.
Хрчка нема већ неколико година.
пише: Анђелка Лутовац
аутор фотографије:Анђелка Лутовац
