Мајко, чују се кораци у дворишту. Неко паде.

Нема никог. То киша по лиму добује.

Мајко, није киша. Леденице са олука, откидају се и падају на моје срце. Осјећам их, боду као игле. Мора да је зима. Хладно је.

Душо моја, не да мајка…

А сјећаш ли се како смо брали мајчину душицу? Мирисала је љубичасто. Ниси нам дала да је газимо.

Хоћеш ли да мајка спреми чаја?

Мајко, мајко, како жари, по рукама, као лист коприве. Сјећаш ли се како си ми, кад би се наљутила, причала да ме ниси родила него у коприви нашла?

Шалила се мајка, а није смјела.

Не мари. И коприва је лијек, зар не?

Јесте, дијете моје. Сунце.

Ах, сјећаш ли се жеге, мајко? Чујем клепање косе, чујем замах и траву како пада. Чујем откос, све ближе. Је ли то вријеме косидбе?

Није, није. Вријеме одмора је.

Мајко, има ли воде? Велика пустиња ми је у грудима. Не, немој мени. Напој коња у дворишту.

Којег коња, чедо?

Сјећаш ли се жеље да имам коња? Бијелог као грудва сира. Дошао је и чека ме. Чујеш ли како нестрпњиво рже? Понијеће ме преко брда и у трку ће ми сузе од хладноће потећи.

Нећеш ваљда оставити мајку?

Земља мирише попут потиљка тек окупаног дјетета. Покисле кокошке по дворишту траже заостало зрневље. Брда је прекрила љубичаста грива смираја.

пише: Анђелка Лутовац

фото: Анђелка Лутовац

Share: