Много се радује снијегу, за разлику од оних постаријих, већ помало кртих, иако у годинама омладинским.
Плаве чизме навлачимо преко вунених чарапа – одлука је пала: Свратићемо до продавнице и узети неке ситнице. Ова ријешеност није ништа револуционарно, али с обзриом на околности и позитивизам вируса, вријеме се радије проводи у дворишту или на селу.
”Мама, ово клиза” – виче Љубан, изненађен брзим кретањем плавих чизама или тапкања по танком леду, и то баш у оном осојном дијелу улице….
У овој улици, његовој, животној, што ће још за пар мјесеци три године, већ се јавио бунт, чувено руско или које већ ”ЊЕТ”, негација свега што се тражи, што је потребно.
”Купићемо само једну лизалицу”, чује се глас кртих.
”Нема негације, узимања са шрафова, само оно што је потребно”.
За рукицу у продавницу. А оно баш, продавница слаткиша. Показује ми гдје је та чоколада за кување, ставља у корпу, затим остале потрепштине, али не окреће плаву капу ка сланићима, или у његовом случају ”штапићима”.
”Изволите, тето. Мама, лизалицу”.
Тета љубазно даје једну лизалицу, јер тако смо се договорили, зар не?
Глас кртих у глави подрхтава и посеже за великом чоколадом, која ће са поносом наградити одсуство негације плаве капице и шала, али ”Њет”.
Нек ти је ДА – ДА, НЕ – НЕ – не само у животу, већ и родитељству, поготово овом раном, најосетљивијем и најважнијем…
”Баш је укусно”, граби кораке плава капа ка ”Зеленом чики” на раскшћу.
А лизалица розо – бијела, јагода…..Једна
фото: Приватна архива
Recent Comments