Mnogo se raduje snijegu, za razliku od onih postarijih, već pomalo krtih, iako u godinama omladinskim.
Plave čizme navlačimo preko vunenih čarapa – odluka je pala: Svratićemo do prodavnice i uzeti neke sitnice. Ova riješenost nije ništa revolucionarno, ali s obzriom na okolnosti i pozitivizam virusa, vrijeme se radije provodi u dvorištu ili na selu.
”Mama, ovo kliza” – viče Ljuban, iznenađen brzim kretanjem plavih čizama ili tapkanja po tankom ledu, i to baš u onom osojnom dijelu ulice….
U ovoj ulici, njegovoj, životnoj, što će još za par mjeseci tri godine, već se javio bunt, čuveno rusko ili koje već ”NJET”, negacija svega što se traži, što je potrebno.
”Kupićemo samo jednu lizalicu”, čuje se glas krtih.
”Nema negacije, uzimanja sa šrafova, samo ono što je potrebno”.
Za rukicu u prodavnicu. A ono baš, prodavnica slatkiša. Pokazuje mi gdje je ta čokolada za kuvanje, stavlja u korpu, zatim ostale potrepštine, ali ne okreće plavu kapu ka slanićima, ili u njegovom slučaju ”štapićima”.
”Izvolite, teto. Mama, lizalicu”.
Teta ljubazno daje jednu lizalicu, jer tako smo se dogovorili, zar ne?
Glas krtih u glavi podrhtava i poseže za velikom čokoladom, koja će sa ponosom nagraditi odsustvo negacije plave kapice i šala, ali ”Njet”.
Nek ti je DA – DA, NE – NE – ne samo u životu, već i roditeljstvu, pogotovo ovom ranom, najosetljivijem i najvažnijem…
”Baš je ukusno”, grabi korake plava kapa ka ”Zelenom čiki” na raskšću.
A lizalica rozo – bijela, jagoda…..Jedna
foto: Privatna arhiva
Recent Comments