Дјевојчица уђе и схвати да нема никога сем ње и бабе. Баба је нукала храном и била њежна према њој више него обично. Знала је да је баба воли, али баба је била ћутљива старица чије је лице увијек било под сијенком бриге. Обије су заћутале. Баба је сјела и наслонила чело на кошчате руке којим се ослањала на мачугу. Изгледала је као да решава загонетку записану на дашчаном поду. Дјевојчици се баба одједном учини страшном и сјети се црних крила. Одврати поглед од старице и кроз прозор се загледа у дрвеће које је на љетњој јари подрхтавало попут одраза на површини воде. Зачу се шкрипа капије. Људи су почели да пристижу. Ћутали су или говорили врло тихо, као да чувају тајну. Угледа мајку и пожеље да потрчи ка њој, али мајка је изгледала страшно и зато дијете не начини корак. Тетке су придржавале мајку као да ће се сваког трена срушити и увеле је у осбу говорећи нешто док је једна гладила по леђима. Мајка је изгледала као да ће јој леђа пући под тежином те руке.
Изађе из куће желећи да се сакрије од свих. Нико није примијетио да је нема. Сакрила се у кош и претварала се да уопште није ту. Мишу, јеси ли унутра? Ћутала је мислећи да ће тако остати скривена и преварити брата. Мишу, хоћеш ли изаћи? Она провуче главу напоље. Брат јој поможе да се измигољи кроз уски отвор. Чучнуо је да би био њене висине. Зашто су они овдје? Брат је ћутао. Гдје је сестра? Брат је дуго гледао плаве знатижељне очи прије него је проговорио. Знаш, мишу, неке ствари се десе. Неке ствари које не желимо и којих се плашимо. Сестра није ту. А гдје је? Је ли отишла негдје? Јесте. А зашто није нас повела са њом? Зато што ми не бисмо могли да одемо. Она је отишла на небо. Код Бога? Иако је младић био испуњен сумњом, није желио да замрачи чистоту дјетињег вјеровања. Да, код бога. Па…кад ће се вратити? Она се неће вратити. Никад. Дјевојчица је гледала брата и по први пут му није вјеровала. Пожељела је да побјегне и од њега. Зашто никадд? Ти мислиш дуго? Не, мишу.Кад људи умру, више се не враћају и не можемо да их видимо. Једном ћемо се поново срести са њима. Горе. Ово је рекао не би ли утјешио дијете, али исто тако је силно желио и да прекори себе. Умру, умру, умру… Звук те ријечи био је испуњен страхом који је дјевојчица осјетила, не зато што је схватила шта ријеч значи већ зато што није могла да замисли да више никад неће видјети сестру. Опет је испуни јутрошњи осјећај. Она је отишла због мене. Зашто то мислиш? То није истина. Ја сам хтјела да носим њену хаљину и понекад сам је кришом облачила. Она је то сигурно сазнала и наљутила се и зато је отишла. Ох, Жива. Живана. Брат је заљуља у наручју као сасвим мало дијете. Није она отишла због тебе, нити је љута. Ниси ти крива. Нема кривице.
Вјетар откину лист и однесе га иза седам брда, иза седам мора, у краљевство које се види са врха старог бора.
пише: Анђелка Лутовац
фото: Анђелка Лутовац
Recent Comments