Другом половином деведесетих и почетком новог миленијума, макар првих годину, двије, често се у периоду између 21:00 до 21:15, могла чути следећа реченица ”Била једном једна тоза”, у преводу ”коза”.
Четворо малишана, јер пето је већ прерасло те приче, успављивало се гласом оца, уз кратко али ефектно препричавање једне басне и једне бајке ”Вук и седам јарића” и ”Црвенкапа”.
Другом по рођењу, чинило јој се да баш те препричане двије, зна у било ком аспекту дана, ноћи, поднева. Тако је и било, свједоче и кажу.
Другом половином миленијумске декаде, када се већ годинама период између 21:00 и 21:15 измјестио ка звуцима иза поноћи, десио се заплет у новим причама.
Актер те бајке, некад и басне Љубан је, и период од 21:00 до 21:15 часова.
” Мама, хајдемо ”Вук и седам јарића”
Осокољена другом половином деведесетих и почетком новог миленијума, мама почиње да приповједа.
”Била једном једна коза. Имала је седам јарића. Једног дана….”’
И ту је и стала. Пребира по сјећањима, по деведесетима, по очевом гласу, не може да се сјети. Са осјећајем срама, богме и стида, узима гоогле претраживач, као једну врсту добро познатих ”Интерпретација”, грозничаво чита.
Вријеме се враћа, ријечи и радња. Наставља се приповједање устаљеним током.
Љубан убрзо тражи ”Црвенкапу”.
”Била једном једна Црвенкапа”- тајац. ”Табула раса”, ништа. Опет кришом узима андроид, док мачак чека радознало.
Да се не дужи, након те бајке, тражено је и ”Три мала прасета”. Тога се већ сјетила. ”Када дунем и ватру сунем”…..
Када је ноћ а и ток реченице успавао Оног који захтјева, ”приповједач” добро се запитао. Откуд та амнезија, шта се десило са причама што су обиљежиле њено дјетињство или период пред спавање?
Можда је ”одњегована амнезија”, затрпана ”отпадом”свакодневног стреса, очекивања, изазова што ”укида” по један нерв сваког боговетног дана? Таман као да је вјетар дунуо и памет сунуо…..
Тога се сјетила, иако није било у репертоару друге половине деведесетих….
”Гдје је то приповједање?” пита се док враћа остале бајке и басне, уредно слаже на полици и чека да буду прочитане већ следећег јутра, када Онај који захтјева, буде затражио.
”Читати није исто што и приповједати”, мисли се у себи. Узима књигу, ишчитава поново оне двије приче из деведесетих, за које је мислила да су се ”уцртале” у генетском коду.
”Repetitio est mater studiorum”.
Дакле: ”Била једном једна коза. Имала је седам јарића. Једног дана, мама коза отишла је у куповину. Својим јарићима поручила је следеће….”
Чича мича, тек је изгледа, почела прича
