Иње пoдрхтава на сасушеној трави попут трепавица кад скривају сузу. У блату замрзли трагови паса који су некад давно трчкарали кроз блато. Ко би знао кад. Ваздух је лак и оштар. У њему је још светлуцави траг мјесечине који није нестао сванућем. Дан се спушта са врхова планина, споро и тешко. Магла , попут надошлог тијеста, прелива се и остаје на гранама. Ишчекивање свјетлости нарушава једино пуцање стабала у шуми. Она се не види, али слутња зна да је још ту, док магла осваја простор и притиска сјећање као парче чистог платна кад притисне рану. Само се понека неубрана јабука црвени налик промрзлим дјетињим образима.
Четири особе у црнини сједе за столом обасјаним слабом свјетлошћу неодлучног јутра. На столу шољице кафе, ликер од ароније и наполитанке. Волио је наполитанке. Жена гледа кроз прозор. Чује ријечи жалости, али их не разумије. Ријечи су дужност, захтјев да се говори о покојнику, иако је то најболније. Из дана у дан жена слуша присјећања оних који долазе да покажу да и они жале за покојником. Тако треба. Живот је пјесма о смрти. Не зна колико још може издржати. Престала је да одговара. Све што је имала да каже, рекла му је. Четрдесет година.
Гледа неубране јабуке. Крстоваче. Волио је њихов мирис и додир глатке коре. Вријеђа њихова боја. Изазивају и пркосе. Равнодушност куће због његовог одласка у њој покреће бијес који не може да искаже ни израз лица. Под и даље заувија под њиховим корацима, пламен трепери и шапуће ријечи које људи више не памте, фрижидер зуји попут кошнице. Подмлађена камена кућа отпорна је на бајалице непокретности које се разбијају о њене зидине. Она је једно са женом. Подрхтавање струна у грлу и грудима претвориће у осмијех. Кад за то дође вријеме. До тад, само ће је подсјећати, да мора живјети, без њега. Жена гледа кроз прозор. Хтјела би да говори
– Е, онаки чоек…умрије. А каке су погани остале да живе.
– Свако умире кад му је вријеме, одговара старија кћи. Она и једина одговара старици. Млађа посматра мајку и плаве залеђене очи
– Е како ми га је жао. Мој добри… Свакоме је помогао и вељао. Нико за њега није ружну ријеч рекао.
– Волио је људе и волио је да помогне кад је могао. Сјећа се оца када је, већ скрхан болешћу, тражио од њих да буду достојанствене. Немојте плакати за мном. Волио сам живот, али не плашим се. Пазите мајку. Ријечима је пазите.
Старица наставља и повремено гледа у жену. Говори све гласније и вади марамицу да обрише сузе којих нема.
– Њега су сви вољели, а за остале не знам.Ћерке се погледаше, а онда погледаше у мајку. Мирно је сједјела, а неиспијена шољица кафе стајала је поред руке положене на сто.
– Кад ти испадну очи, не требају ти ни трепавице. Жени се измијени лице. Из безизражајности појави се чврстина. Високе јагодице подупиру одлулност до малочас скоро склопљених очију. Ивица вилице заоштрила се кал да жваће комад сировог меса. Усне склопљене у линију проговорише:
– Ако сам изгубила очи, нисам изгубила вид, и уста да наложи шпорет.Старица посједе још мало па оде, готово без ријечи.
Врапци поскакују и јављају се кљуцањем у прозорско окно. Шума је стресла са себе маглу. Чује се шум ријеке и њен велики дах злати се обасјан сунцем.
пише:Анђелка Лутовац аутор фотографије: Анђелка Лутовац
