Типично, децембарско ”бијело”, замјенило је необично сунчано и ”шкуробојно” вријеме. Одавно је, у модерним откуцајима, бјелину папира и добро наоштрену ”штедлерову оловку”, замјенио екран и енглеска дигитална ријеч, ”верзија 2003, 2010”. Ипак, бјелина је бјелина, треба је попунити. Једнако јако, памтљиво и садржајно, Никшићанка, списатељица Сава Радуловић, наливпером или куцкањем на тастатури, доноси и свједочи на папиру, монитору, али са оном праисконском тежњом – свједочење мислећег Ја и око Мене”, јер биљешке су то.
” Свакодневно из мене излази по пјесма и тај ехо из груди преносим на папир не бих ли свједочила своје постојање, јер ја живим своју поезију, носим је у себи и са собом гдје год да кренем и тако нас двије слушамо једна другу и преживљавамо”, истиче саговорница дописнице, коју увијек можемо наћи на неопипљивим мјестима.
Отварају се нови стваралачки путеви
”Улицом Народних хероја, Манастирском, на једном излогу са ког се види цио свијет, на једној клупи за коју не зна нико, а највише ме има у поезији’‘, говори Сава а на питање дописнице, колико је сазрела од прве збирке поезије ”Пјесмом те ћутим” и романа ”Талик”, има следећи одговор;
” То не могу ја рећи, то знају моји читаоци. Мислим да јесам, самим тим што се стално отварају неки нови стваралачки путеви”, цијени саговорница, која је у свом стваралачком опусу, и ауторка сценарија за дугометражни филм ”Бездан”.
Признаје да је за њу, релације поезија- проза, сценарио заправо све једна иста ”кухиња”
” Ако сте креативни мајстор у кухињи, онда умијете правити свакаква јела. Важно је само искуство, машта и воља’‘, наводи Радуловић.
Савини стихови и наљепше локације у Никшићу
На почетку ових редака, писано је о штампи, а и дигиталном свијету. Некако, Савина ”талична” еха, једнако литерарно и снажно дјелују када се споје у аудиовизуелни доживљај.
” Па, приликом замјене у пивској Гимназији упознала сам Ратка Ћетковића, професора историје и географије, који је и сјајан рецитатор. Допала му се моја поезија, па је често знао послати видео запис са најљепших локацију у Никшићу уз своју рецитацију мојих стихова. Што се тиче рецитације не смијем заборавити ни Наташу Лалатовић, пјесникињу, која је од почетка уз мене и говори моју поезију и прозу.”наглашава Сава,
Преводилац сопственог романа на руски језик
Сава је по вокацији професор руског језика и књижевности, а врло недавно остварио јој се сан, који је ”досањала” приликом стварања ”Талик”’-а.
” Захваљујући пјеснику и писцу, Милутину Мићовићу, који има дугогодишњу сарадњу са руском књижевницом Анастасијом Черновом и чији је био чест гост у Москви, остварила сам познанство и занимљиво пријатељство. Наиме, пјесник је препоручио моју поезију Анастасији и пошто јој се допала, сазнавши да сам недавно издала роман „Талик“ чија је радња инспирисана Русијом, између осталог, пожељела је да и њега прочита. Послала сам јој преведен један сегмент из романа на руском језику и одмах ми је предложила да недјељно објављују по једну причу на њеном сајту „Саће“. Као професор руског језика, одушевљено сам пристала, самим тим што ћу ја бити и преводилац свог првог романа на руски језик, што је била моја огромна жеља чак и док сам га писала”, устврђује саговорница дописнице.
”Музика је поезија која је научила да пјева”
Занимало је дописницу и шта саговорница слуша у паузи, или пак непрекидном везењу стихова и ријетких честица реченичних?
‘‘ Музика је поезија која је научила да пјева. Без ње је немогуће одживјети дан. Она је вјетар у леђа, покретач, ритам твог срца што тјера на плес и твоје бриге и среће, подједнако. Волим слушати свашта, зависно од момента у коме се нађем. Поп-рок, духовну музику, забавну. Шобића не избацам са свог списак одмалена, а у задње вријеме стално су ту Коен, Арсен Дедић, Дивна Љубојевић, Фрајле, оне имају некако тај свој израз, рок ’80 – их и наш и страни, тако… зависи како устанем тај дан”, дијели своје ноте Сава.
Својевремено је написала да не пише, да би новац или поштовање искала, већ зарад Одговора. Која су то питања Савина?
” Све што радиш, ако није зачињено љубављу, мало ће резултата донијети. Да, јесам. Писањем сам добила већину одговора, и стално сам у потрази за новим, наравно. То ваљда тако иде. Суштина је у трагању. У непрестаном истраживању, себе и свијета око нас. Само онда кад не очекујемо ништа, добијамо све! Можда да сам имала посао од 8 до 3, никад не бих написала ни једну једину реченицу. Господ тачно зна зашто нам нешто даје, а зашто нас ускраћује за многе ствари. Тако да, душа је моја испунила своју мисију, друго је то што егзистенцијални услови за живот нијесу задовољени и врло се тешко живи с тим. То је негдје судбина свих умјетника, али мијењаћемо и то’‘, закључује саговорница, коју увијек можете примјетити да крстари Манастирском, улицом Народних Хероја, са клупе за коју нико не зна, излога што свијетли и поезије што свједочи.
Recent Comments