Упорно одбијам да користим електронско поручивање књига, иако добронамјерни библиотекар често помиње ту могућност. Кад знам да треба да идем у библиотеку, устанем раније. Доручкујем. Пециво испошћено, иако је тек десет. Док гутам, осјећам да запире па залијем са мало јогурта. Пекарски јогурт, бољи од пекарског тијеста. У Студењаку не живе само студенти. Ту су многи пси, мачке, птице и птичурине, махом вране, из парка испред првог блока које непрестано гракћу. Од задаха њиховог измета, нарочито после кише, једва да се може проћи поред блока. Потпуно су изгубиле своју злокобност и њихова појава не буди асоцијације, сем што надражује рецепторе у грлу и носу.
Док сједим на безбједној удаљености и упорно жваћем, долијећу џивџани. Гледају ме меко и ненаметљиво. Очекују. Бацам им мрвице и заиста се чудим колико може стати у мајушни кљун. За њих је мој ђеврек засигурно гозба, па нека се часте.
Вожња аутобусом је као Андреасово чишћење кокошињца, и баш као што он замишља прелазак преко ливаде, ја замишљам како ћу читати Звонара Богородичине цркве док будем чекала књиге и пила врелу кафу са апарата. Уколико се охлади, има укус картонске чаше из које се пије. Излазим код Правног. Како се приближавам библиотеци примјећујем да нема људи у дворишту и испред, на тротоару. На чекање се човјек навикне и било би чудно без пола сата изгубљеног времена које никад не буди осјећај кривице. Могу да одаберем: или ћу да посматрам људе и препознајем оне сталне, можда да се напокон упознам са неким од њих, или ћу читати нешто. Покушавам да замислим средњовјековне сотије и узбуђење ишчекивања њиховог играња о којем пише Иго. Чини се да су ликови лудака одувијек привлачни због свог посебног, двосмисленог положаја који им дозвољава много више него што би обичан гражданин смио помислити, а камоли рећи, или тек урадити.
Враћам се преко Ташмајдана и спуштам до Поштанске штедионице. Јан Кот остао за следећи долазак. Скривам се у сијенци дрвета поред стајалишта. Не, није дрво. Ово је дрво у саксији. Дрво које не може да пусти коријење засигурно не може да досегне ни завидну висину. У мрежастој крошњи оваквог дрвета одмарају џивџани. Иако не могу да их видим, препознајем им цвркут. Аутобус увијек стиже кад не мислим о њему. Унутра је вруће као на ужареном пијеску. Немогуће је мислити. Олакшање долази од другога.
Ма боле те уво. Ја ћу да ти спремим то, кад ти кажем. Знаш колико сам ја тога спремала некад, пхи. А родиле шљиве у селу. Оволике, и показује елипсасти облик кратким дебелим прстима.
Славица је тамо, у селу. Мораћу да идем, да поткочимо стабла јер су се гране савиле овако, и показује рукама као да су управо оне бремените гране.
Друга жена је слуша и трепће брзо, као да јој је нешто упало у очи или је нестрпљива, али то је само начин на који слуша.
Морам да заменим чесму, наставља старија заобљена жена.
А каква ти чесма треба? пита саговорница.
Па чесма, нека обична, најобичнија чесма. Има ли тога код Кинеза? Раде ли они сад?
Раде, раде.
Само не знам од колико цола. Је ли, Мићо, од колко цола? Пита женица човјека чије се лице готово не види од маске и качкета. Мрмља нешто што њих троје чују и разумију, али за мене остаје мистериј.
А са шљивама не знам шта ћу. Донела Славица канту ону велику од јупола. Раздавали по комшилуку. Опет ћу ја отићи за викенд. Мора да се поткочи то. Иде и Мића са мном. А знаш како сад спремам џем? Ставим пет кила шљива, кило шећера и једну менаж чоколаду. Све то заједно у рерну.
У рерну? Па зар може то?
Их, наравно да може. Сад ћу ти објаснити.
Знам како изгледају те шљиве. Имамо их у селу. Увијек прероде и заиста морају да се поткочују да не би попуцале гране. Плод им је велик као омање јаје, а стабла са спуштеним гранама подсјећају на квочке раширених крила када желе да заштите пилиће. Најслађе су кад падну у траву и мало одстоје. Тад модра нијанса постане загаситија а унутрашњост изгледа као згуснути мед. На мало јачи додир кора им пуца и капљице сока сливају се низ прсте. Немогуће је јести их а да се брада и прсти не улијепе од тог слатког сока.
Зујање пчела повремено прекине падање шљива на тло. Далеки топот коња. Сједим на старом пању и гледам како горе надлеће утва златокрила.
пише: Анђелка Лутовац
фото: Анђелка Лутовац
Recent Comments