Uporno odbijam da koristim elektronsko poručivanje knjiga, iako dobronamjerni bibliotekar često pominje tu mogućnost. Kad znam da treba da idem u biblioteku, ustanem ranije. Doručkujem. Pecivo ispošćeno, iako je tek deset. Dok gutam, osjećam da zapire pa zalijem sa malo jogurta. Pekarski jogurt, bolji od pekarskog tijesta. U Studenjaku ne žive samo studenti. Tu su mnogi psi, mačke, ptice i ptičurine, mahom vrane, iz parka ispred prvog bloka koje neprestano grakću. Od zadaha njihovog izmeta, naročito posle kiše, jedva da se može proći pored bloka. Potpuno su izgubile svoju zlokobnost i njihova pojava ne budi asocijacije, sem što nadražuje receptore u grlu i nosu.
Dok sjedim na bezbjednoj udaljenosti i uporno žvaćem, dolijeću dživdžani. Gledaju me meko i nenametljivo. Očekuju. Bacam im mrvice i zaista se čudim koliko može stati u majušni kljun. Za njih je moj đevrek zasigurno gozba, pa neka se časte.
Vožnja autobusom je kao Andreasovo čišćenje kokošinjca, i baš kao što on zamišlja prelazak preko livade, ja zamišljam kako ću čitati Zvonara Bogorodičine crkve dok budem čekala knjige i pila vrelu kafu sa aparata. Ukoliko se ohladi, ima ukus kartonske čaše iz koje se pije. Izlazim kod Pravnog. Kako se približavam biblioteci primjećujem da nema ljudi u dvorištu i ispred, na trotoaru. Na čekanje se čovjek navikne i bilo bi čudno bez pola sata izgubljenog vremena koje nikad ne budi osjećaj krivice. Mogu da odaberem: ili ću da posmatram ljude i prepoznajem one stalne, možda da se napokon upoznam sa nekim od njih, ili ću čitati nešto. Pokušavam da zamislim srednjovjekovne sotije i uzbuđenje iščekivanja njihovog igranja o kojem piše Igo. Čini se da su likovi ludaka oduvijek privlačni zbog svog posebnog, dvosmislenog položaja koji im dozvoljava mnogo više nego što bi običan graždanin smio pomisliti, a kamoli reći, ili tek uraditi.
Vraćam se preko Tašmajdana i spuštam do Poštanske štedionice. Jan Kot ostao za sledeći dolazak. Skrivam se u sijenci drveta pored stajališta. Ne, nije drvo. Ovo je drvo u saksiji. Drvo koje ne može da pusti korijenje zasigurno ne može da dosegne ni zavidnu visinu. U mrežastoj krošnji ovakvog drveta odmaraju dživdžani. Iako ne mogu da ih vidim, prepoznajem im cvrkut. Autobus uvijek stiže kad ne mislim o njemu. Unutra je vruće kao na užarenom pijesku. Nemoguće je misliti. Olakšanje dolazi od drugoga.
Ma bole te uvo. Ja ću da ti spremim to, kad ti kažem. Znaš koliko sam ja toga spremala nekad, phi. A rodile šljive u selu. Ovolike, i pokazuje elipsasti oblik kratkim debelim prstima.
Slavica je tamo, u selu. Moraću da idem, da potkočimo stabla jer su se grane savile ovako, i pokazuje rukama kao da su upravo one bremenite grane.
Druga žena je sluša i trepće brzo, kao da joj je nešto upalo u oči ili je nestrpljiva, ali to je samo način na koji sluša.
Moram da zamenim česmu, nastavlja starija zaobljena žena.
A kakva ti česma treba? pita sagovornica.
Pa česma, neka obična, najobičnija česma. Ima li toga kod Kineza? Rade li oni sad?
Rade, rade.
Samo ne znam od koliko cola. Je li, Mićo, od kolko cola? Pita ženica čovjeka čije se lice gotovo ne vidi od maske i kačketa. Mrmlja nešto što njih troje čuju i razumiju, ali za mene ostaje misterij.
A sa šljivama ne znam šta ću. Donela Slavica kantu onu veliku od jupola. Razdavali po komšiluku. Opet ću ja otići za vikend. Mora da se potkoči to. Ide i Mića sa mnom. A znaš kako sad spremam džem? Stavim pet kila šljiva, kilo šećera i jednu menaž čokoladu. Sve to zajedno u rernu.
U rernu? Pa zar može to?
Ih, naravno da može. Sad ću ti objasniti.
Znam kako izgledaju te šljive. Imamo ih u selu. Uvijek prerode i zaista moraju da se potkočuju da ne bi popucale grane. Plod im je velik kao omanje jaje, a stabla sa spuštenim granama podsjećaju na kvočke raširenih krila kada žele da zaštite piliće. Najslađe su kad padnu u travu i malo odstoje. Tad modra nijansa postane zagasitija a unutrašnjost izgleda kao zgusnuti med. Na malo jači dodir kora im puca i kapljice soka slivaju se niz prste. Nemoguće je jesti ih a da se brada i prsti ne ulijepe od tog slatkog soka.
Zujanje pčela povremeno prekine padanje šljiva na tlo. Daleki topot konja. Sjedim na starom panju i gledam kako gore nadleće utva zlatokrila.
piše: Anđelka Lutovac
foto: Anđelka Lutovac
Recent Comments