Након неочекиване кишне ноћи магла се још упорно задржава у воћњацима и шумарцима који окружују село док дрема у подножју брда. Црвене капе кућа ничу попут печурки на влажном шумском тлу. Врхови крошњи већ се жуте запаљени љетњим сунцем. Боје су јасније и звуци ближи. Умивена кишом, природа се горди својом бременитошћу.
Низ шуму се спушта мирис трулог лишћа и грана испод којих пажљиво ухо чује пуцкетање напора инсеката да се пробију до површине. Клокоће вода не би ли оквасила испуцале усне зелене дивке којој на боку и рамену расте храстова шума.
Сви путеви и козје стазе воде доље, у село.
У дворишту окруженом дрвеном оградом дјевојчица стоји крај чесме и посматра монотоно падање капљица воде. Чесма не може да се заврне до краја. То би можда могао неко од одраслих, али она не. Сагиње се и криви главу не би ли исплазила језик и ухватила коју капљицу. Рукама се ослонила на кољена и стрпљиво чека, иако је врат већ почео да је боли. Видјела је да тако животиње пију воду, нарочито пси и мачке који су често у дворишту. Воли да замишља како би било кад би могла да постане животиња, бар на дан. Мачка, рецимо, може лако да се попење на дрво. Пас је брз и чувар куће, зато га сви воле и у пролазу га гладе по глави. Лептир је лијеп. Пчела прави мед. Замишљати дивље животиње много је забавније, баш зато што их не зна као оне које виђа свакодневно. Сигурно је да су оне опасне. Тако бар одрасли кажу. Гледала је илустрације у оној великој књизи коју има њен брат, али она још не зна да чита па је зато само по цртежима могла да слути колико те животиње морају бити страшне, али и тако лијепе! Већ је почела да сумња у понешто што јој одрасли говоре, али још није знала да је то сумња, па и мало неповјерења.
Навикла да вријеме проводи сама и потпуно ослобођена терета времена могла је да проведе сате у дворишту истражујући траву, цвијеће, земљу, дрвеће, поломљене тарабе, стари кош за жито. Иако јој је све било познато, дјетиње очи и мисли из дана у дан би обнављале изглед и значење свега што га окружује. Нарочито воли да се завуче у стари кош. Више га не користе за жито већ мајка у њега затвара квочку са пилићима, док не одрасту. Кош мирише на на кокошији измет, али њу начин на који свјетлост улази кроз саставе плетења подсјећа на зраке у шуми. Понекад иде у шуму са братом, а некад и старија сестра иде са њима. Сестра је била старија од ње, али млађа од брата. Сама никад не иде у шуму. Још је мала. Кад је у кошу може да посматра шта се дешава у дворишту, али њу нико не може да види. Узбудљиво је бити ту, али и не бити, јер ако те други не виде, то је исто као да ниси ту! Она то зна, али одрасли не знају и стога је њена тајна чини паметнијом од њих.
Кад се уморила од играња са капљицама, потражила је гранчицу којом би могла да чепрка по влажној земљи и можда угледа коју глисту. Нашла је једну и чучнула тамо гдје јој се учинило да је земља најмекша, али јој се грана сломила. Морала је да потражи другу. Кад је нашла ону за коју јој се чинило да је довољно чврста, вратила се на исто мјесто. Заиста се после неколико покрета и разгртања земље појавило блиједо, дугуљасто тијело глисте. Дјеца су их се гадила и плашила, али њој су биле занимљиве. Њихова боја подсјећала је на боју коју младунци пса и мачке имају са доње стране шапе. Сличне боје су и латице божура. Питала се како глисте живе под земљом и како виде куда иду. Брат јој је рекао да глиста има више од једног срца, али се не сјећа колико. То је збунило дјевојчицу. Колико срца имају људи? Једно. Како онда глиста може да има више? Нису сва жива бића иста. Она много ради под земљом и зато јој је потребна снага пет срца. Пет!? Да, али погријешио сам кад сам рекао да људи имају једно срце. По њеном ћутању видио је да је опет збуњена. Сваки човјек има једно срце чије откуцаје осјећа у грудима, и стави свој длан на њен уски грудни кош, а њену руку положи на своје груди. Сачекај. Осјећаш ли то? Аха. Е то је срце. А гдје је наше друго срце? Друго срце не можеш да осјетиш додиром, оно није ту, али и јесте. Тим срцем осјећамо. То је подсјетило на њену тајну скривања. Јако је пожељела да је открије брату јер ће јој онда он открити тајну гдје се налази друго срце. Није то учинила.
(Наставиће се)
аутор; Анђелка Лутовац
фото: Анђелка Лутовац
Recent Comments