17 степени Целзијусових, још мало па средином фебруара, у граду Т, Топлом, за било који период добних смјењивања. Субота, у осунчаној долини пазарна, као ономад у граду Н, са два дана разлике. Понедељци на тадашњој пијаци Трга Слободе, бијаху шареколики, причљиви, мјесто за очи и чула, разговор у пролазу и руковање успутно, јаког стиска.
Сада се то одвећ не препоручује. Ипак, јак стисак или модерно ”климање” главом са дистанцом и прошле суботе у граду Платана забиљежен је и упамћен.
Јутра са Леотара овог јутра призвук су имала, лијеног разведравања. Лијено се крочило и у Трг Слободе под платанима стогодишњим, али раздраганост са Зелене пијаце, почела је да брише тада већ неоправдану ”сањивост”.
Традиционално, прљо сир и онај у уљу. Продавачица на висини задатка, способностима успјешног пи ар-а, године искуства, гласније и јасније нуди, сигурна и насмијана.
”Ни овако, ни онако”, ипак одговара на питање, како продаја иде. Није све како изгледа, замисли се она што биљежи, узимајући кесе овчијег и крављег бијелог.
За нама посегну још руку и кеса, па се у паузи између шуштања пластике и пробавања, десио сусрет случајан, са житељима града под Т, које иначе због актуелних мјера слабо срећемо.
”Богами сте ми талични…Ево оде прљо и ове груде”, говори још гласније, док убрзано кесе извлачи, ипак врло успјењан, макар тог часа, пи ар магнат.
У Старом граду, одморише се кости крте. Као одличан познавалац културолошких особености, аутор редака поручује кувану каву зарад скидања и даље поспане мрене очију, иако се ита у Херцеговини не справља.
”Ваљало би да већ овако домаћинско мјесто има и те домаћинске каве”, весело ће услужни, доносећи популарну ”марку”, помало и недостојну.
Ипак, не мари….Дише се дубоку, у граду гдје као да је ток времена стао, што није увијек нужно лоше…Овог јутра није, свакако…Одмарати очи на аутентичним фасадама прохујалих времена, кондезације и влаге без, ако је око миопично добро примјетило, мера је у Граду Сунца, иако тог јутра непостојећа кафа није стигла….А како да стигне, кад не постоји.
”Могу ти рећи да нам мало Никшићана долази викендом”, говоре пријатељи из града Т, које такође, случајно сретосмо.
”Много мање, него раније”, иако се оку миопичном чини, да је тог Јутра са Леотара, ипак видјела позамашан контигент познатих лица.
Иза поднева, окренусмо супротно ка познатим лицима, које због пандемије и тренутне ситуације, слабије погледујемо….
Са десне стране, хрлећи ка граници, клобуча ”Клобук” и ђедове игранке послије рата, које пропуштао није, иако је из Никшића грабио кораком пјешачким, а крупним.
”Како тако, мој ђеде?”, питах га тада, а и сада, док у односу на његову младост и ову модерну, садашњу, већ жига са лијеве стране, од претјераног сједјења и ”умора”.
”Промјениће вријеме”, узвик је, док за собом остављају ведро небо и огромну количину витамина Д, града Т, под словом Л.
фото: дописница
Recent Comments