Пожелим некад, а како вријеме граби кораке у непознато, да тај доток стане и да се развуче у једно безбрижно послеподне, или предвечерје, резервисано за приче ”из давнина”. Тај осјећај сам имала само кад везах нити приповједачког разбоја са мојим ђедом. Иако је он држао ”преслицу” и водио токове с’ ове и оне банде цуцког и загарачког краја, моја маленкост осјећала се равноправно у том ткању, јер сам његове приче о прецима и преткињама гледала на начин који је волшебно давао осјећај да сам баш ја живјела ту и да имам баш ту црту личности попут бабе Виде, Горде, Златане….
Наша заједничка пређа нестала је једног мартовског дана, па дуго нијесам могла подјелити то необјашњиво припадање једном прошлом времену са свим врлинама и манама. Све до једног фебруарског дана, када у свијету социјалних мрежа не набасах на страницу С’ оне банде моје горе”. Зачудо, сав црногорски крш, обичаји, лингвистичке кованице, ликови са укусом су се стопили на бјелину модерњачког Фејсбука. Па опет захваљујући данашњем брзом начину дјелања и живота, бјелина монитора или екрана, постала је бјелина књиге, чије редове потписује Јасенка Лаловић. Њене приче су приче свих нас који се волшебно препознајемо у нашим прецима, а и разлог да се вријеме развуче у једно предвечерје, резервисано за ”приче из давнина”. Ово је само један мали покушај да моја маленкост води дијалошко ткање као некад, па су и моја питања радознала, без неког реда, али суштински искрена и жељна аромата који се сливају с’ове и оне банде свих наших гора.
Како је све почело?
–Тренутак када сам започела причу о Велики на страници друштвене мреже, коју сам покренула само који мјесец прије тога, није слутио на књигу. Наставци су се неком својом динамиком сложили и убрзо се отворио простор за неке нове ликове који су почели да се преплићу и да граде неке своје судбине. Било је довољно да само упливам у тај свијет и схватим да тамо налазим непресушну инспирацију. То је ваљда разлог што моја књига нема један већ више главних ликова. Имам обичај да кажем да се мени ова књига десила.
У Вашој књизи веома су вјеродостојно осликани односи у породици .Да ли је та вјеродостојност производ искуства, Ваше професије, или увјерљивог приповједања са кољена на кољено?
– Колико сам успјела у тој вјеродостојности заиста нијесам сигурна. То ипак остављам другима да процјене. Трудила сам се да прикажем живот тадашњих људи онаквим какав је заиста био без уљепшавања и без намјере да подилазим савременим и текст прилагођавам укусима данашњице. Још на почетк писања било ми је јасно да не постоји разлог због којег би требало да калкулишем и додворавам штиво било коме сем обавези коју осјећам према људима о којима сам се нескромно осмјелила да пишем. У то име овај роман написан је мимо свих правила која подразумјева савремен језик. Покушала сам у пар наврата да ”преведем” пар прича, подведем их под књижњвну форму и искочим из нарације, крњих инфинитива, гласова ’ś’’ и ’ź’ и схватила да тиме улазим у калкулацију са аутентичношћу њиховог говора. Ја на то немам права, ако сам већ одлучила да пишем о том времену и простору. Не кажем да нисам бринула у исправност такве одлуке. На срећу, управо то је изазвало добре реакције и потврду да вијек морамо слиједити унутрашњи осјећај и по њему решавати проблеме.
Нисам баш сигурна да вјеродостојност штива има везе са мном. Можда у избору теме, јер одувијек волим кад се у причама преплићу историја људи који су на измаку сјећања и приче које нијесу записане, а одавно су требале бити међу корицама. Осјећам огромн захвалност за све оно што је црногорска жена урадила и својом скромношћу пристала да се то не спомиње. Ово је мој више него скроман допринос свима њима.
С’ оне банде моје горе приповјест је о разликама које дијели једна гора. Црна Гора је сва од банди. Због чега то снажно чување различитости толико перзистира? Да ли је то повезано са одредницом да је та врста снажне поларности одлика малих и примитивних друштава?
-Свако од нас носи у себи једну, десет, стотину гора. Ријеч ”гора” коју симболично наводим већ у наслову је метафора за дуализме и подвојености које свако од нас има и са којима се безразложно бори све док се не такне тај врх на коме се раздвајају ”банде”. Тада се обично дође до сазнања да без једне стране нема ни оне друге, без обзира што су различите. Једна присојна, дрга више сунчана (поново симболично), једна питомија, друга више дивља…Тек заједно оне чине гору. И тај врх није линија по којој се дијеле већ спона којом се састављају и једна другу осмишљавају. Баш као што старогрчка философија указује да борба и јединство супротности темељна је законитост по којој влада свијет. Поента је у помирљивости којима треба да прихватимо све оно различито од нас. А поимање другачијег је само зато што се налазимо на овој а не оној банди наше горе.
Ово никако не бих подвела под одлику примитивних друштава. То је законитост по којој је уређен свијет. Чак мислим да та ”примитивност” коју често чујемо као одлику црногорског племенског друштва у многочему је сачувала низ његових особености. Породица или дом као најмања родбинска заједница је заправо здружена породица. Постоји читав низ термина којима се нијансирају ти односи. Патријахалност црногорске породице је опстала до најновијих дана и положај жене није био нимало лак, али ни ропски како се често мисли и говори. Напротив. По обичајном праву жена је на примјер била изузета из крвне освете, поштеђена у свим сукобима, али уједно имала задатак да остане лојална и роду и дому.
У књизи је заиста богато представљена љепота једног скоро заборављеног језика. На који начин сте успјели сачувати изразе и начин изговора?
-Савремен језик носи многе бенефите којима сасвим прецизно можете изнијети своје импресије. То је лако кад су вам на располагањз десетине хиљада ријечи. Нажалост, многе од њих су ослобођене сваке емоције, беспотребне туђице које олако усвајамо, а заправо само онај аутентично наш говор може да проговори правом и искреном емоцијом. Оно чиме сам се бавила је ослобађање свих непотребних ријечи, за које сам била сигурна, да их они, у то вријеме нијесу познавали. У том процесу стварао се простор у реченицама на којима се лако намјешта ријеч која је њима била знана. Понекад то није била баш она која може на најпрецизнији начин да искаже неку њихову импресију. Намјерно сам остављала да текст на тим мјестима ”шкрипи”, јер управо то је било оно што ми се чинило довољно аутентичним. Бескрајносам уживала у тој игри ријечи и са ове дистанце могу рећи да сам пуно тога научила. Неких ријечи сам се трајно ослободила, а неке изнова усвојила.
У средишту су снажне црногорске жене.Да ли је њихова животна тежња, као и тежња свих жена, да имају мушкарца и породицу, став који и Ви дијелите, или сте у књизи жељели да прикажете приповједање своје баке Драгице и окосницу тог времена између два рата?
-Порука ове књиге није у томе да тежња свих жена треба да је у проналажењу партнера. Посебно не на тим просторима на којима су многе жене остале сам јер су пристале да цијели свој живот подреде очекиваном понашању кћерке, сестре… Тек на крају, кад пређу из рода у дом та очекивања породице се шире и она их спремно преузима на своја нејака плећа. Црногорска жена јесте снажна али та снага проистиле из достојанства којим износи бреме тог времена. Моја баба Драгица је била само иницијална каписла која ме покренула да пишем о тимженама које су многе животне неправде подносиле без иједне ријечи покуде на судбину. Мало коју на тим просторима је заобишла.
Када упоредите савремену жену, феминисткиње и тиху, али снажну борбу наших преткиња, шта је више искреније, дјелатније и ако можемо рећи, више у складу са природом феминизма,( иако има више изама у склопу истог)?
–Тешко је поредити овај тренутак са оним у коме су оне некада живјеле. Те жене су биле од другачијег и значајно чвршћег материјала него што смо ми. Данас живимо у зонама комфора из којих свако искакање представља напор. Ово је вријеме у које се подстиче индивидуализам и самодовољност као императив доброг живота. Компромиси су тешко одрживи, а основа су опстанка сваког суживота. Наравно, никако не треба све посматрати у црно – бијелом контрасту и исклјучивости. Предност савременог доба је у томе што постоји могућност избора, а да ли увијек донесемо праву одлуку, нисам сигурна.
Лајф Коучинг на све могуће начине покушава да нас ”оздрави”, а заправо покушава да нас направи самодовољним индивидуама, недодирљивим за све оно што може емотивно да нас такне и угрози. У свему томе, отишло се у крајност која ствара море безосјећајних људи. Управо то је разлог што породица, као елементарна јединица друштва, губи на свом значају и постаје озбиљно угрожена. Никада нисам била искључива, па ни у томе да је свака породица одржива. Ипак, дубоко вјерујем да се морамо вратити неким вриједностима које су дио наше традиције. То је једини начин да опстанемо и не изгубимо интегритет.
Који Вам је лик баш особен, можда негдје и одраз аутобиографског?
–Ликови о којима сам писала рефлексије су неких других жена. У њима нема конкретних људи које сам познавала, још мање мене. Трудила сам се да успоставим дистанцу коју оваква врста текста захтјева. Неки ликови су ближи мом сензибилитету, неки не. Мени је можда најближа Босе, која је по реакцијама читалаца мање занимљива од Милице или Илинке. Мислим да је добро што је тако.
Које бисте особине и животне ситуације себи додјелили, да сте живјели у времену Ваших јунакиња?
-Нисам сигурна да знам животну мудрост по којој су се оне владале. Ако бих и била њоме дарована вољела бих да будем једна од оних која је успјела да пронађе комадић среће, такође да имам њихову стаменост и снагу.
По Вашем мишљењу, да ли и постоје ли аутори који су вјеродостојно осликали портрет црногорске жене ( а да нијесу само путописци из 19. вијека)?
–Постоје аутори који су покушали да прикажу црногорску жену, али ми се чини да се тиме стварао стереотип по коме су оне приказане на један помало груб начин, који никако не задире у суштину бића једне Црногорке. Њено биће је тананије него што се то чини. Фасада која прикрива њене унутрашње борбе и неспокоје само је модел по коме може да опстане у таквој средини. У томе сам хтјела да скренем пажњу да наша жена није жена са мањком емоција. Напротив. То је жена постојана као сапутник, достојанствена у својим болима, умјерена у својим радовањима.
На чији рад се угледате, којим писцима посвећујете пажњу и због чега?
–У овим годинама тешко се човјек на било кога угледа. Ваљда је то разлог што је овај роман мимо свих правила. Доста читам. Волим класике. рудим се да у мору разноликих могућности пронађем она штива која сам прескочила, а није требало.
Постоји ли могућност да се направи филм или серија по мотивима Ваше књиге? Ако би се та екранизација десила, који глумци би вјерно представили ликове Велике, Милице, Илинке, Босе, Јованке и Станка?
–Од самог изласка књиге постављају то питање. Оставићу времену и људима који се тиме баве да процијене колико је то изводиво. Неким ликовима сам подарила лица глумица која знам. Велика има вертикалу Дубравке Дракић, Босе тананост Весне Вујошевић…Станко помало личи на Одаловића. Све је то ипак само у мојој машти далеко од оног што би реализатори једног таквог пријекта видјели.
Да ли ћемо ми сјутра као преткиње својим потомцима имати шта да оставимо у њихове банде, а да је вриједно помена?
–Вјерујем да свако од нас кад се роди добије задатке на које треба да дȃ ваљане одговоре. Неко их препозна, неко не….Нажалост, они се обликују кроз искушења и тешке моменте које треба пребродити. Они најтежи тренуци у мом животу били су уједно моменти у којима сам највише научила. Временом човјек постане захвалан за све што му се дешава, ма колико то апсурдно звучало, јер је свјестан да је на нама само да дамо праве одговоре. Трудим се да пронађем оне који се од мене очекују, јер је то једини начин да растемо као биће мимо оног физичког и коначног тјелесног раста, Биће у нама треба да се поправља из дана у дан, тиме и расте док нас има. У томе је ваљада поента нашег трајања.
Recent Comments